Najsiromašnijim građanima Srbije potrebna su čak tri iznosa novčane socijalne pomoći da bi bili tek na granici rizika od siromaštva. Uprkos ovim podacima, pojedini donosioci odluka u Srbiji nisu bili srećni kad su nedavno čuli projekcije siromaštva Unicefa, prema kojim 800.000 ljudi 2023. godine nije zadovoljilo osnovne životne potrebe, poručila je na upravo održanim „Majskim susretima“ psihološkinja i istraživačica u Fondaciji „Centar za demokratiju“ Sarita Bradaš.
Na panelu u organizaciji A 11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, Bradaš je poručila da u Srbiji već tri decenije jača neoliberalni narativ koji svu krivicu za ugroženu materijalnu situaciju, nezaposlenost i neobrazovanje svaljuje na pojedinca, dok se država i njeni traljavi principi provlače bez odgovornosti.
„Nijedan od ovih fenomena ne razume se kao društveni fenomen, a percepcija siromaštva nam je različita – uz oslanjanje na sada već bajate podatke, koje je država uradila zaključno sa 2021. godinom. Dakle, vi ne znate kakvo je bilo stanje 2022. i 2023. godine, saznaćete koliko je ljudi bilo u riziku od siromaštva 2022. godine tek kad te podatke u oktobru ove godine objavi Republički zavod za statistiku. Stopa apsolutnog siromaštva trebalo bi da nam kaže kolike prihode treba da imate za osnovne potrebe i te podatke smo imali zahvaljujući Vladinom Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, koji je kao projekat prestao da radi 2021. godine i nikad nije ponovo uspostavljen“, podsetila je Bradaš prisutne na panelu.
Kaže da je potpuno nezamislivo kako je država 2011. godine, kad je donela Zakon o socijalnoj zaštiti, odredila da će osnovica za obračun novčane socijalne pomoći biti 6.050 dinara, odnosno 60 odsto linije apsolutnog siromaštva.
„Pomoći ćemo vam taman toliko da ne možete da prebacite. Neki bi rekli – pa imate sezonske poslove, dodatni rad, druge izvore pomoći i to vam je ta individualizacija. Nažalost, to im možda i jeste bila logika. Svake godine slušamo iste poruke Evropske komisije, koja traži da Srbija poveća iznose socijalnih davanja, a u našem programu ekonomskih reformi nema nijedna mera za smanjenje siromaštva. Mi moramo da odlučimo kakvo društvo želimo da budemo, da li dopuštamo na donosioci odluka i od najsiromašnijih uzimaju i to malo što ima da im se oduzme“, navela je Bradaš.
Da je država i te kako oduzela poslednju paru siromašnima prisutne na panelu u okviru Majskih susreta podsetio je Uroš Ranđelović iz Inicijative A 11. Podelio je pojedina iskustva iz terenskog rada Inicijative A 11, gde je upoznao građane u toliko teškim životnim uslovima da je veliko pitanje – kako to iko može da ignoriše.
„Pričali smo sa ženom koja ne može da ostvari pravo na pomoć jer je njen suprug imao prihod – pre godinu dana. Nema za dohranu za decu, već im daje šećer i vodu. Čuli smo da ljudi jedu puževe da bi preživeli. Zakon o socijalnoj karti je ubrzao sve nelogičnosti i nepravde sistema i socijalne radnike suočio sa notifikacijama koje konstantno dobijaju, a koje moraju da reše i nemaju vremena za teren, da zapravo vide kako neko živi i da li (ne) zaslužuje socijalnu pomoć. Poručivali su da nam je ovaj zakon potreban da bi pomoć bila pravednije raspodeljena, a ukoliko je broj korisnika za dve godine pao za 44.000, zašto iznos novčane socijalne pomoći nije srazmerno veći?“, upitao je Ranđelović.
Podsetio je na nameru države da „učini sistem efikasnijim“, što je samo dovelo do isključivanja najsiromašnijih koji nisu zloupotrebljavali sistem, iako ih je država unapred za to okrivila.
„Govorimo ovde o ljudima koji su neretko niske pismenosti i ne znaju kako da se žale institucijama. Pritom, sistem besplatne pravne pomoći u Srbiji ne funkcioniše i ne mogu da ga koriste. Imamo zvaničan podatak da je u 2023. godini bilo samo 323 žalbi na rešenja centara za socijalni rad, pa se jasno zaključuje da se gotovo niko ko je pogođen Socijalnom kartom nije uspešno ni žalio“, zaključio je Ranđelović i dodao da vlast očigledno ima spornu percepciju siromaštva, kad je nekadašnja predsednica Vlade Srbije javno govorila kako korisnici novčane socijalne pomoći po novac dolaze u „audijima“, a bivši ministar poručivao da „korisnici socijalne pomoći nisu hteli da nose džakove tokom poplava u Srbiji“.
Na percepciju siromaštva jako velik uticaj ima medijski narativ. Koordinatorka portala „Mašina“ Irena Pejić smatra da je zvaničan narativ države da je siromaštvo biološko svojstvo pojedinca, a ne strukturan, kompleksan sistemski problem, a upravo taj način shvatanja siromaštva dovodi do reprodukovanja narativa u medijima koji su štetni za društvo.
„Istraživanja i analize sadržaja i medijskog diskursa pokazuju da mediji najčešće imaju pojednostavljen pristup temama, najčešće senzacionalistički. Osobe u situaciji siromaštva najčešće se zloupotrebljavaju zarad tržišne logike medijskih kuća. Kod nas se o siromaštvu izveštava ili kroz vrlo hladne statističke podatke koji dobijaju veći prostor tokom oktobra, kad je Međunarodni dan borbe protiv siromaštva, ili kroz lične priče ljudi u situaciji siromaštva. Siromaštvo je toliko kompleksan društveni problem da je za medije u javnom interesu veliki izazov kontinuirano pisati o tome jer ne postoji adekvatan i jasan odgovor institucija“, naglasila je Irena Pejić.
Zato je uređivačka politika „Mašine“, dodaje ona, praćenje rada istraživača i istraživačica.
„Ne može se siromaštvo posmatrati samo kroz pisanje o finansijskom siromaštvu, postoje različite teme poput nedostupnosti obrazovanja, nejednakih šansi, nedostupnost zdravstvenim uslugama i mnogo toga još što je takođe siromaštvo. Ovaj štetan narativ menjaćemo tek kad budemo imali sveobuhvatniji pristup temi. Nedostatak informacija je takođe velik problem – mi stalno šaljemo zahteve za pristup informacijama institucijama i često ih ponavljamo jer odgovore ne dobijamo, negde smo nažalost na to navikli i to očekujemo. Ne možete ni izjave od čelnika da dobijete“, kaže ova novinarka iz Beograda.
Sistem socijalne zaštite je vrlo zatvoren i to dodatno komplikuje bilo kakvu komunikaciju i sa javnošću, medijima, pa i zaposlenih među sobom. Kako je na „Majskim susretima“ prisutnima rekla socijalna radnica i sociološkinja Dunja Šormaz, sistem kao najbrojnije korisnike socijalnih prava prepoznaje korisnike novčane socijalne pomoći, ali su izuzetno ugrožene i jednoroditeljske i velike porodice, ali se o njima ne govori dovoljno.
„U takvim porodicama jedan roditelj neretko ne može da radi zbog brige o deci, a i ako radi, taj prihod nikako nije dovoljan da se ostvare osnovne potrebe porodice. I starija lica s minimalnim penzijama takođe su ugrođena kategorija u Srbiji, a ne mogu da ostvare pravo na novčanu socijalnu pomoć. Interesantna su dva člana našeg Zakona o socijalnoj zaštiti – u članu 8 i 80 stoji da je svaki pojedinac ili porodica odgovorna za zadovoljenje sopstvenih potreba, što govori o stavu države prema populaciji i pitanje je koliko naše mere i prava koja postoje rešavaju problem siromaštva. Ako gledamo podatke, siromaštvo se ne rešava“, zaključak je Dunje Šormaz.
Ona je pojasnila da jednokratna novčana pomoć u Srbiji ne rešava nikakav egzistencijalni problem siromašnih, a iz njenog iskustva, ova pomoć najčešće se daje ljudima za lečenje zdravstvenih tegoba. To, kaže sagovornica ovog panela, nije namera jednokratne novčane pomoći.
„Svedočimo da se ova pomoć daje i tokom izbornih kampanja. Davati svima po 20.000 dinara umesto da se taj novac usmeri na rešavanje naših sistemskih problema nije racionalno trošenje sredstava. Pritom, iznos novčane socijalne pomoći u Srbiji jeste izuzetno nizak, reguliše se i usaglašava dva puta godišnje, a mi u centrima za socijalni rad te proseke dobijamo sa dva do tri meseca zakašnjenja. To znači da neko ko je podneo zahtev čeka nekoliko meseci i nema novca zbog administrativnih procedura, kako ti ljudi preživljavaju?“, pita se ova socijalna radnica.
Šormaz dodaje da su zaposleni u centrima za socijalni rad naprasno uvučeni u rad u Informacionom sistemu Socijalna karta, bez prethodnih obuka i priprema, da se na njih vrši ogroman pritisak da brzo izvršavaju svoje zadatke. Tako se dešava da siromašni vrlo brzo izgube pravo na socijalnu pomoć, iako su vrlo jasno siromašni i neophodna im je.
„Zakon je vrlo strog, pa tako ukoliko neko ima prihod samo za jedan dinar veći od iznosa novčane socijalne pomoći, mi moramo da mu prekinemo pravo. Ranije vi dovedete korisnika, uzmete izjavu od njega i ispitate kakve su okolnosti, koliko prihoduje i po kom osnovu. Mi u početku primene Zakona o socijalnoj karti nismo mogli ni da vidimo izvore prihoda. Kad radite prekid prava, morate uvek prvo da iscrpite sve resurse i sve zakonske regulative, pa tek onda da prekinete nekome neko pravo, možda se negde kroz bazu provukao netačan podatak. Mi sad toliko vremena na poslu nemamo“, zaključak je sagovornice panela o siromaštvu na Majskim susretima.
Dani socijalnih prava Inicijative A 11, koji su ove godine simbolično nazvani „Majski susreti”, održani su od 22. do 24. maja u Beogradu. Okupili su stručnjake iz više oblasti društvenih nauka, sa ciljem analize uslova života marginalizovanih, osmišljavanja strategije za odgovor na pitanje „šta dalje?” i umrežavanje onih koji su spremni da menjaju sistem u najboljem interesu svih građana i građanki.