Najmanje 44.000 siromašnih građana ostalo je bez novčane socijalne pomoći zbog primene Zakona o socijalnoj karti. Iako je zakon uveden da bi „sprečio zloupotrebe” i uveo red u sistem, ne postoji nijedan dokaz da je značajan broj ljudi, usled primene zakona, zapravo uspeo da ostvari pravo na socijalnu pomoć, jedan je od zaključaka panela „Digitalizacija i prateći izazovi u sistemu socijalne zaštite“ na upravo održanim „Majskim susretima“ Inicijative A 11, u Beogradu.
Kako je na panelu prisutnima objasnila prof. Natalija Perišić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, sistem socijalne zaštite jedan je od sistema socijalne sigurnosti, koji je odavno “na udaru” javnih politika i zbog čega je veći broj građana u većem riziku od siromaštva.
„Kod nas se značajno promovišu lična odgovornost i štednja, kao koncepti za postojanje u društvu. Uzima se u obzir samo odgovornost pojedinca, bez odgovornosti države za kreiranje pravednog društva, što je pogrešno jer moraju da postoje pravičnog i jednake pozicije. Još 2004. godine je isplata novčane socijalne pomoći ograničena na devet od 12 meseci u godini, 2014. je doneta uredba o radu korisnika novčane socijalne pomoći, odmah je otišla na Ustavni sud jer su nevladine organizacije rekle da je reč o prisilnom radu. Godine 2020. je Ustavni sud rekao da je tako nešto neustavno, a sad je 2024. godina i imamo, u najboljem, slučaju, neujednačene prakse u centrima za socijalni rad i vakuum za korisnike“, navela je prof. Perišić.
Dodala je da koncept štednje države dovodi do smanjenja rashoda za građane, za osoblje u ustanovama socijalne zaštite, a šteta je višestruka i procenat rizika od siromaštva i socijalnog isključivanja u Srbiji je trenutno 21 odsto. Pritom je, navela je prof. Perišić, obuhvat korisnika novčane socijalne pomoći u Srbiji svega tri odsto.
„Neoliberalne vrednosti dovode do smanjenja iznosa javnog novca u socijalnoj zaštiti. Sistem pati jer je reaktivan, odnosno odgovara sa zadrškom na već iskazane potrebe građana, ali se i sporo menja. Dugo već ne postoji nikakva strateška orijentacija za razvoj sistema socijalne zaštite, nismo se oporavili ni 20 godina od tranzicije, a na sve to je zaista teško kad čujete da neko pun vere u sistem pomisli kako su socijalne karte uvedene jer je država shvatila koliko je siromašnima teško, a dok slušate takve utiske, znate da je sistem takav da eliminiše siromašne“, navela je prof. Perišić sa Fakulteta političkih nauka na „Majskim susretima” u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.
Da je digitalizacija globalno ogroman problem u sistemu socijalne zaštite poručila je na panelu Imogen Richmond – Bishop, istraživačica Amnesty Tech u okviru Amnesty International. Svedočimo, kako je rekla, ulazu tehnologije u sistem na izuzetno eksperimentalan način, od nivoa baza podataka pa sve do programa za profilisanje ljudi.
„U Velikoj Britaniji je sistem kompletno digitalan u smislu da apsolutno sve radite onlajn, nemate socijalnog radnika da vam pomogne da ostvarite neko pravo. Na primer, u Keniji morate da imate digitalnu ličnu kartu za bilo koju javnu uslugu i bez nje vam je sve onemogućeno, a tako je i u Pakistanu gde je ogroman broj ljudi samo izbrisan iz sistema jer nisu imali dokumenta. Oslanjanje na digitalne baze je pogrešno, opasno i rizično za siromašne i zaposlene na prekarnim poslovima, njih sistem gazi bez ikakvog načina da socijalni radnici pomognu, već postaju izvršitelji naloga“, navela je Imogen Richmond – Bishop.
U Holandiji, rekla je govornica ovog panela, sistem je automatski ocenjivao i obeležavao određene građane i građanke kao opasne – profilisao ih je i time im ugrozio bezbednost i prava.
„Sistem je učinio svoje i naneo štetu, a tako je i u Srbiji, sa socijalnom kartom. Ljudi koje je informacioni sistem ostavio bez socijalne pomoći na osnovu netačnih podataka mesecima nisu imali dinara, a i kad uspeju da vrate svoja prava, nema pravde za njih, nikakve kompenzacije“, objasnila je ova istraživačica Amnesty Tech.
Kako tačno funkcioniše sistem Socijalna karta i kakve je užasavajuće posledice imao (i još uvek ima) po siromašne prisutnima je pojasnila Nađa Marković iz Inicijative A 11. Kako je podsetila, a o čemu Inicijativa A 11 redovno izveštava, primena zakona počela je pre dve godine, a registar pri Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja prikuplja oko 135 podataka, nekih i vrlo osetljivih.
„Neko – poput nas, pomislio bi da je obrađivan podatak o posedovanju oružja jer država pokušava da mapira opasnost od nasilja u porodici. Ali, to nije razlog, već država želi da zna šta od imovine imate što može da se proda ili založi. Tu je uvek prisutna ta priča o zloupotrebama socijalne pomoći, koja nikad nije dokazana. Jednostavno, nemoguće je da je 44.000 ljudi zloupotrebljavalo sistem, da je zloupotrebljavalo i taj mizerni iznos od 11.674 dinara, koliko iznosi novčana socijalna pomoć u Srbiji“, navela je Nađa Marković.
Kako je pokazala praksa Inicijative A 11, ljudi koji ostanu bez socijalne pomoći usled rada informacionog sistema – a koji se bazira na poluautomatizovanom, algoritamskom odlučivanju, nemaju mehanizme zaštite.
„Neki nisu ni znali šta se desilo. Saznali su kad su u pošti videli da im nije stigla socijalna pomoć“, poručila je Marković.
Zaposleni u socijalnoj zaštiti svesni su situacije u kojoj se nalaze – u kojim uslovima rade i kakvo je stanje sistema socijalne zaštite. Prema rečima Dijane Janković iz Društva socijalnih radnika Srbije, njihova profesija je degradirana, uz stalne pritiske sa svih strana, naročito na centre za socijalni rad.
„Centri za socijalni rad su preopterećeni – oni zapravo ne bi ni trebalo da budu pružaoci usluga, sada su nekakav čvor u sistemu koji detaljno treba raspetljati i strategijom definisati podelu poslova. Kako da unapredimo položaj ranjivih grupa i razvijamo usluge socijalne zaštite kad imamo i po 400 zadataka i poslova, nasleđivanje nedovršenih poslova, a o osnaživanju ljudi da ne govorim“, navela je Janković, uz komentar da je uoči „Majskih susreta“ iz ministarstva za rad stiglo obaveštenje zaposlenima u centrima za socijalni rad da ne mogu da učestvuju u skupovima bez odobrenja ovog organa.
Veliki broj socijalnih radnika, okupljenih u Društvo socijalnih radnika Srbije i udruženje „Sociativa“, upravo pokušava da napravi promenu i to kroz „Inicijativu za unapređenje stanja u socijalnoj zaštiti“. U ovome imaju podršku i Društva psihologa Srbije, Pedagoškog društva Srbije, Sindikata Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu „Nezavisnost“, Republičkog sindikata zaposlenih u socijalnoj zaštiti…
Reč je, kako je rekla Janković, o nestranačkoj inicijativi koja za cilj ima vraćanje svih početnih, glavnih vrednosti samog socijalnog rada.
„Nismo očekivali da ćemo naša inicijativa imati ovako dobar prijem u javnosti, u profesiji i u medijima, sve je krenulo od naše volje i želje da napravimo promenu, a iako je u nazivu inicijative unapređenje sistema, treba da se vratimo na samo značenje ovog posla, na položaj socijalnih radnika. Ideja je da dodatno unapredimo tekst naše inicijative i da strateški priđemo novoj Vladi Srbije, možda da se formira radno telo koje bi se obraćalo donosiocima odluka i pratilo stanje u sistemu. Stvar je, u suštini, istrajati“, zaključila je Dijana Janković iz Društva socijalnih radnika Srbije na diskusiji o digitalizaciji i izazovima u sistemu socijalne zaštite na „Majskim susretima“ u Beogradu.
Dani socijalnih prava Inicijative A 11, koji su ove godine simbolično nazvani „Majski susreti“, održani su od 22. do 24. maja u Beogradu. Okupili su stručnjake iz više oblasti društvenih nauka, sa ciljem analize uslova života marginalizovanih, osmišljavanja strategije za odgovor na pitanje „šta dalje?“ i umrežavanje onih koji su spremni da menjaju sistem u najboljem interesu svih građana i građanki.