Srbija još jedan Svetski dan socijalne pravde dočekuje sa zastrašujućim podacima o siromaštvu, odsustvom bilo kakve održive politike u pogledu unapređenja socijalnih i ekonomskih prava građana i građanki i bez efikasnog sistema zaštite ovih prava.
Uprkos tome što prema poslednjim podacima u Srbiji živi 1.800.000 građana koji su u riziku od siromaštva, država nema sveobuhvatnu strategiju za borbu protiv siromaštva. Socijalna davanja su među najnižim u Evropi, novčana socijalna pomoć iznosi nešto preko 8.000 dinara, a većina korisnika je prima samo devet meseci u toku godine. Istovremeno, skoro 10.000 korisnika novčane socijalne pomoći do sada je bilo prinuđeno na neplaćeni rad kako ne bi izgubili pravo na socijalna davanja. Ove mere, iako uvedene još 2014. godine kao mere za aktivaciju korisnika socijalne pomoći, dovele su do toga da najugroženiji postanu dodatno ugroženi, a da se socijalna davanja shvataju isključivo kao trošak za državni budžet.
Zdravstveno osiguranje i dalje je nedostupno upravo onima koji su najosetljiviji kao što su osobe bez dokumenata ili prebivališta, među kojima su skoro isključivo pripadnici romske nacionalne manjine.
Pored toga, novi Zakon o zdravstvenom osiguranju mogao bi ozbiljno da pogodi sve osobe koje se leče od karcinoma. Ovim izmenama je predviđeno da se pokriva najmanje 65% troškova lečenja za bolesti za koje je propisan obavezni preventivni pregled za lice koje se nije na taj pregled odazvalo. To znači da oni koji ne odu na preventivni pregled kojim bi se mogla otkriti bolest u ranoj fazi, neće imati pokrivene troškove lečenja u potpunosti.
U Srbiji preko 70 odsto domaćinstava ima probleme sa plaćanjem troškova stanovanja, a donošenje nacionalne stambene strategije kasni nekoliko godina.
Krizom u oblasti stanovanja država se bavi na neadekvatan način pa tako kao prioritet postavlja jeftinu stanogradnju za pripadnike službi bezbednosti, izdvajajući 64.000.000 evra za tu namenu. Ovaj primer pokazuje da se prioriteti prilikom budžetskih izdvajanja ne rangiraju prema realnoj ugroženosti određene kategorije stanovništva i da se rešavanju stambenih potreba građana pristupa selektivno.
Već pet godina na snazi je tzv. “porez na siromaštvo” odnosno porez na imovinu koji plaćaju zakupci socijalnih stanova i stanova namenjenih izbeglicama i raseljenim licima. Ustavni sud godinama ne rešava pitanje ustavnosti ovog poreza.
Konačno, pored svih pobrojanih problema koji doprinose sve većem socijalnom raslojavanju i rastu nejednakosti u našoj zemlji, važno je naglasiti da je Srbija odbila da ratifikuje Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima koji bi građanima omogućio pristup međunarodnoj zaštiti ekonomskih i socijalnih prva.
Više informacija možete pronaći u Izveštaju Inicijative A11 „Prava drugog reda – Socijalna prava u svetlu mera štednje (2012-2020)“.