U Beogradu, 30. mart 2020, A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava delujući kroz svoj Program solidarnosti izradila je Analizu odstupanja od ljudskih prava u vreme vanrednog stanja izazvanog epidemijom zarazne bolesti COVID-19.
Polazeći od Ustava Republike Srbije, kao i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji su sastavni deo pravnog poretka u Srbiji, može se zaključiti da nije bilo potrebe da se u Srbiju uvodi vanredno stanje, kao ni derogabilne mere koje su usledile u odnosu na pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, pravo na slobodu kretanja i princip ne bis in idem (zabrana suđenja dva puta za isto kazneno delo). Rizici koje nosi epidemija zarazne bolesti COVID-19 mogli su se tretirati gotovo na istovetan način Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i pratećim podzakonskim propisima koji se mogu doneti tokom postojanja vanredne situacije.
Uredba o merama za vreme vanrednog stanja i Naredba o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije nisu na jasan način označile od kojih se to Ustavom garantovanih ljudskih prava odstupilo, niti da li u odnosu na navedena odstupanja i potencijalne povrede postoji mogućnost sudske zaštite. Ova dva nova propisa:
- ne pružaju adekvatan odgovor na pitanje da li je i zašto je uvođenje vanrednog stanja i mera derogacije bilo opravdano, neophodno i legitimno;[1]
- ne predviđaju eksplicitno koja su to ljudska i manjinska prava garantovana Ustavom derogirana;[2]
- ne definišu na dovoljno precizan način koje su sve mere derogacije uvedene, kakva je njihova priroda i sadržina;[3]
- ne pružaju detaljno obrazloženje zašto je bilo koja od mera uvedena u odnosu na određene kategorije stanovništva, ranjive grupe, određeno geografsko područje ili određene pravne institute, što otvara pitanje upotrebe diskriminatornih kriterijuma;[4]
- ne predviđaju mogućnost pojedincima da protiv mera derogacija koje ih lično pogađaju ulože efikasno i delotvorno pravno sredstvo nadležnom sudskom telu;[5]
- ne propisuju eksplicitno da je pravo na efikasan i delotvoran pravni lek ukinuto u odnosu na mere derogacije koje pogađaju svakog pojedinca ponaosob.[6]
Uprkos dominantnom diskursu da se odstupilo isključivo od prava na slobodu kretanja, uvođenjem vanrednog stanja i pratećim propisima odstupilo se kako od prava na slobodu kretanja, tako i od prava na slobodu i bezbednost ličnosti, na način koji stvara stanje pravne neizvesnosti i nepredvidljivosti. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta za ljudska prava, sve osobe kojima je zabranjeno napuštanje doma 24 časa, lišene su slobode u smislu člana 27 Ustava, člana 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 9 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Prema tome, termin „ograničenje ili zabrana kretanja“ je pogrešan jer se on odnosi na pravo na slobodu kretanja, dok su efekti pojedinih mera derogacije jednaki lišenju slobode.
S druge strane, Uredbom o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije propisano je da se za isto delo učinilac može kazniti kako u prekršajnom tako i u krivičnom postupku. Time je odstupljeno i od principa ne bis in idem, što je direktno u suprotnosti sa čl. 202 stav 4 Ustava, kojim je propisano da se od ovog principa ne može odstupiti ni u kom slučaju.
Na kraju, posebno je važno istaći da Srbija nije ni obavestila depozitare međunarodnih ugovora koje je potpisala o odstupanjima od ljudskih prava u vreme vanrednog stanja, što dodatno otvara prostor za pravnu nesigurnost i potencijalno dodatna ograničenja ljudskih prava o kojima građani nisu još uvek obavešteni.
Uz puno razumevanje složenosti situacije prouzrokovane borbom protiv epidemije zarazne bolesti COVID-19, pozivamo Vladu Republike Srbije da hitno pristupi izmenama važećeg pravnog okvira uspostavljanjem mehanizama za zaštitu ljudskih prava od kojih se odstupilo, da stavi van snage Uredbu o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije kojom se krši načelo ne bis in idem, te da bez odlaganja obavesti depozitare međunarodnih ugovora o ljudskim pravima od kojih se odstupa za vreme vanrednog stanja.
—–
[1] ECtHR, Mehmet Hasan Altan protiv Turske, predstavka br. 13237/17, par. 94.
[2] Komitet za ljudska prava, Opšti komentar br. 29: Vanredno stanje (član 4), 31. avgust 2001. godine, CCPR/C/21/Rev.1/Add.11, par. 10.
[3] Ibid.
[4] A. i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka br. 3455/05, par. 190.
[5] Aksoy protiv Turske, predstavka br. 21987/93, par. 76 i par. 78; Brannigan i McBride protiv Ujedinjenog Kraljevstva, par. 59.
[6] Ibid.