Tekst je objavljen u 61. broju magazina Liceulice (april 2020. godine)
Da nam je neko rekao dok smo čitali prošli broj magazina Liceulice da ćemo naredni broj čitati isključivo na internetu, da će u međuvremenu pola zemljine kugle biti u merama izolacije, da će se, kao u nekakvoj distopijskoj igrici, svakodnevno brojati žrtve, izlečeni i novootkriveni slučajevi po raznim zemljama i da će svet tako vrtoglavo krenuti da se menja, ne bismo mu verovali. Međutim, promene su tu. Pojavio se virus koji se širi i koji preti da promeni način na koji je svet do sada funkcionisao.
Sve ove promene koje se ogromnom brzinom dešavaju oko nas pokazuju nam, na kraju krajeva, koliko smo prilagodljivi i kako začas dnevna soba može da postane kancelarija, mesto za vežbanje i odmor, i ko zna šta još.
Međutim, ove brze promene koje vidimo svaki dan, makar kroz sve duže čekanje u redovima ispred supermarketa i povećanje broja ljudi koji nose zaštitne maske i rukavice na ulici, ne znače da se baš sve menja istom brzinom.
Neke stvari jednostavno ostaju iste.
U to se sasvim lako možemo uveriti ukoliko samo pogledamo krizne štabove koji su formirani radi borbe protiv širenja korona virusa u Srbiji. Iako su male šanse da je iko propustio da čuje vesti ovih dana, podsetimo se, uspostavljena su dva krizna štaba: jedan za smanjivanje posledica borbe protiv korona virusa na privredu i drugi koji se bavi zdravljem i suzbijanjem epidemije ovog virusa. Međutim, ako se osvrnemo malo oko sebe i prisetimo se stope siromaštva, brojnih ljudi koji žive na ivici egzistencije i svih onih koji se administrativno nazivaju „socijalno ugroženim kategorijama stanovništva“, shvatićemo da nedostaje još jedan krizni štab. To je upravo onaj koji bi se bavio smanjivanjem negativnih efekata borbe protiv korona virusa po one koji su najugroženiji.
Koliko god svima bilo jasno da je ključna reč ovog meseca solidarnost, moramo se podsetiti šta ona zapravo znači. Solidarnosti nema bez brige o onima koji su najslabiji među nama.
Nažalost, kriza koja nas je zadesila izbijanjem pandemije korona virusa pokazala nam je da svima onima koji su i pre svega ovoga bili ugroženi, onima koji su sastavljali kraj s krajem od dnevnice koju će zaraditi, a možda i neće, u zavisnosti kakav je dan, onima koji preživljavaju sakupljanjem i prodajom naših otpadaka ili od desetak hiljada dinara mesečno koje im isplati centar za socijalni rad, dakle, svima onima za koje se sistem pravi da ne postoje, ostaje da se snalaze kako znaju i umeju.
Zbog toga se slobodno može reći da je kriza izazvana korona virusom uspela da ogoli do kraja sistem u kom živimo. Ako je neko do sada sumnjao, sada bi trebalo da mu postane jasno da sveopšte odustajanje od socijalnih uloga države i razgradnja sistema zdravstvene zaštite – koji je mnogo više od novih i lepih zgrada koje se grade – ne može doneti ništa drugo do nevolje. Iako i znatno jači i bogatiji sistemi zdravstvene zaštite širom sveta padaju pred naletima novoobolelih i ogromnog opterećenja kapaciteta koji su na raspolaganju, sasvim je sigurno da bismo makar malo više bili spremni na borbu sa ovom nevoljom da su nas zaobišle decenije propadanja i razgradnje sistema koji imamo.
Kako drugačije nego nebrigom za one koji su najsiromašniji objasniti činjenicu da, dok se nastava odvija na RTS-u, niko od nadležnih ne pomišlja kako će deca koja žive bez struje, jer im roditelji nisu imali novca da plate račune, pratiti nastavu. Kako ta deca ovih dana idu u TV-školu?
Kako objasniti činjenicu da, dok nadležno ministarstvo pravi Viber stikere za obaveštavanje osoba sa invaliditetom o korona virusu, istovremeno ne uspeva da pronađe način da sprovede isplatu socijalne pomoći? A kada se ne zna kako nešto treba uraditi, onda je bar lako – obustaviš pa vidiš za nekoliko dana. Tako smo imali već krizu koja nam je pokazala da se socijalna davanja mogu naprasno obustaviti u petak pa nastaviti da se isplaćuju posle nekoliko dana bez ikakvih problema.
Nadalje, kako objasniti da danima svi bruje o tome kako će moj, vaš ili neki drugi pas obavljati nuždu pred spavanje dok desetine hiljada Roma i Romkinja nema vodu da opere ruke i da se makar tako zaštite od virusa koji hara oko nas?
Opet, kako objasniti to da dostavljači hrane iz restorana kod kojih plaćamo našim beskontaktnim karticama pre uspevaju da dobiju dozvolu za kretanje u vreme policijskog časa od onih ljudi koji svakodnevno rade sa beskućnicima, osobama sa invaliditetom i svima onima koji zbog svog položaja ne mogu baš uvek da zakazuju podršku isključivo u periodu od 9 do 17 časova?
Uz svo uvažavanje i dostavljača brze hrane, kao i pitanja koja se odnose na pse i njihove fiziološke potrebe, ključni problemi ne leže tu. Upravo zbog toga kriza izazvana korona virusom služi i da nam ogoli sve probleme dominantnog sistema u kom živimo.
Najveći problemi ne leže baš uvek tamo gde smo najglasniji. U slučaju sa korona virusom svakako ne. Ključni problemi su ovog puta oni sa kojima se suočavaju oni koji se uopšte ne čuju.
Zbog toga je neophodno da, oni koji nas najčešće pozivaju na solidarnost i koji su najodgovorniji za suzbijanje epidemije, konačno preduzmu mere kojima će se početi rešavati problemi onih koji su najugroženiji. Lista onih koji su ugroženi je dugačka, od žena koje su danima zatočene sa svojim nasilnicima, preko Roma koji žive u neformalnim naseljima bez struje i vode, pa sve do osoba sa invaliditetom koje ne mogu da izađu iz ustanova socijalne zaštite i beskućnika kojima ništa ne znači #OstaniKodKuće.
Kada shvatimo koliko smo privilegovani beskontaktnim plaćanjem pice za večeru, svojim noćnim šunjanjima sa psima oko zgrade, svojim jurnjavama za medicinskim alkoholima i do-it-yourself klipovima gde gledamo kako se prave zaštitne maske, pa tu privilegiju usmerimo na ona mesta gde se odlučuje da svi ovi gore nabrojani konačno dođu na red za preduzimanje mera za ublažavanje posledica borbe protiv korona virusa, na korak smo od solidarnosti na koju nas svaki čas pozivaju.
Autor teksta: Danilo Ćurčić