Radna prava trgovinskih radnica, koje su zbog prirode posla od početka pandemije u grupi najugroženijih zbog stalne izloženosti mogućnosti zaraze, dodatno su unazađena tokom poslednjih godinu dana. Nepostojanje mera zaštite od zaraze na radnom mestu, uskraćivanje prava na pravične i povoljne uslove rada u uslovima zarazne bolesti, nepoštovanje radnog vremena, uskraćivanje prava na bolovanje, samo su neka od primera kršenja prava o kojima su govorile trgovinske radnice u istraživanju i analizi „Položaj radnica u trgovinskim radnjama tokom pandemije izazvane COVID-19 virusom“, koju je predstavila A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava.
Radnice u trgovini nisu, suštinski, motivisane da zaštitu svojih radnih prava zatraže od nadležnih institucija niti da koriste zakonske mogućnosti za to. Naime, Inicijativa A 11 je, paralelno sa istraživanjem položaja radnica, istraživala i koliko je bilo pokrenutih postupaka po prijavama za diskriminaciju na radnom mestu. Na adrese Inspektorata rada u 25 okruga u Srbiji Inicijativa A 11 uputila je zahteve za dostavljanje informacija od javnog značaja želeći da sazna broj podnetih prijava i pokrenutih, tj. okončanih postupaka. Ispostavilo se da je samo u Čačku, Novom Sadu,Vranju i Zrenjanjinu bilo prijava za diskriminaciju na radu. Iz Prokuplja, Smedereva, Šapca, Užica i iz Kosovske Mitrovice nisu stigli odgovori Insepktorata rada, a u svim ostalim gradovima kojima su zahtevi poslati (16) nije bilo niti jedne prijave protiv poslodavca po osnovu diskriminacije na radnom mestu.
„Radnice u trgovini su svesne da su im određena prava prekršena, ali preovlađuje strah od gubitka radnog mesta i one će, zbog toga, sve uslove trpeti i neće koristiti mogućnosti koje im zakon daje da ta prava zaštite“, rekla je Milica Marinković iz Inicijative A 11 na panelu o unapređenju institucionalnih praksi u sprečavanju diskriminacije žena na tržištu rada, na kom su i predstavljene ove analize.
Isti utisak prenela je i Marija Martinić iz UGS „Nezavisnost“ koja je rekla da i njihova iskustva pokazuju da radnici i radnice nemaju poverenja u institucije države, pa ni u sindikat niti u civilni sektor i da je strah od gubitka posla veći od želje da se menjaju i štite radna prava. „Pandemija je bila samo „pojačivač“ problema na tržištu rada, naši problemi su isti, samo su sada tokom korone, malo vidljiviji“, rekla je ona.
Analiza položaja trgovinskih radnica tokom pandemije korona virusa, obuhvatila je pitanja: prava na pravične i povoljne uslove rada i na bezbednu i zdravu radnu sredinu, naknade za prevoz ili organizovanje prevoza tokom vanrednog stanja, organizacije radnog vremena i zarada i naknada zarade.
Pravo na bezbednu i zdravu radnu sredinu je, tokom ovog perioda, podrazumevalo primenu adekvatnih mera zaštite od zaraze za sve radnike u trgovini zbog posebnog režima rada i stalne izloženosti brojnim kontaktima. Većina ispitanica je potvrdila da su im poslodavci obezbeđivali maske i rukavice, sem na početku vanrednog stanja kada su se, uglavnom, same snalazile. Najveći problem za njih je komunikacija sa kupcima koji ne nose maske, a dužne su da ih opomenu da koriste ovo sredstvo zaštite. One su dužne i da vode računa o broju kupaca koji se trenutno nalaze u radnji, kao i da dezinfikuju i čiste prostor.
„Naravno da ne nose svi kupci maske. I to je naša odgovornost da ih opominjemo, ali ne možemo da ih nateramo. Šta ću kad mi uđe rmpalija od 2 metra i preko 100 kila za kog znam da je nasilan, i kaže – ja baš moram sad da pazarim… I smeje mi se u lice… I eto da dođe inspekcija, pa ih zatekne tako u radnji, ja ne znam ko je kriv? Je l ja što ne mogu da ga izbacim? Imam pola metra i pedeset kila manje od njega“.
Kad je reč o zaradama i plaćanju prekovremenog rada, treba imati u vidu, kažu u Inicijativi A 11, da je ovo jedna od profesija sa najnižim zaradama. Sve ispitanice imaju minimalnu zaradu plus jedan dinar, a samo jedna koja je poslovođa jedne radnje u Šapcu dobija dodatnih 4000,00 dinara zbog te pozicije. Na bolovanje se, uglavnom, ne ide i u redovnim okolnostima, što je mahom posledica toga da žene imaju blanko potpisane sporazumne ugovore o radu i, kako kažu, „lako su zamenjive“ pa zato ne žele da rizikuju.
„Ja ni ne znam šta je moja osnovica… Ne znam koliko u stvari košta moj radni sat. Potogovo što i radno vreme traje duže… Može da se desi da jednog meseca dobijete 20 odsto povišicu, a da to bude manje para nego prošlog meseca bez povišice“ .
Radnice u trgovini radile su puno radno vreme jer u svim fazama protivepidemijskih mera, radnje sa prehranom, su uvek radile. Žene koje su morale da se brinu za druge članove porodice ili decu, koja ne idu u škole ili vrtiće, i ovde su bile dodatno ugrožene. Iako je zvanično radno vreme radnica u trgovini sedam ili osam sati, uglavnom se radi duže, neretko i po deset sati dnevno.
„Sutra je nedelja, moje radno vreme i radno vreme prodavnice je od sedam do pet. Inače radim sama bez koleginice. Sledeće nedelje radiće moja koleginica isto radno vreme (deset sati) da bih ja bila slobodna”.
Za potrebe istraživanja istraživačice Inicijative A 11 razgovarale su sa 15 trgovinskih radnica iz prodavnica u Beogradu i Šapcu, koje su starosti od 23 do 56 godina. Istraživanje je deo projekta „Poboljšanje institucionalne prakse u sprečavanju diskriminacije žena na tržištu rada u Srbiji“ koji podržavaju organizacije Kvinna till Kvinna i Mreža žena Kosova, finansira Evropska unija, a sufinansira Švedska međunarodna razvojna saradnja (SIDA).
Antrfile
Dati pravo sindikatima da podnose pritužbe u ime radnica i radnika
Očekuje se da izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije, čije je donošenje u toku, da veću ulogu Inspektoratu za rad i drugim inspekcijama i omogući ovim telima bolju komunikaciju sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti u cilju zaštite radnika i radnica. Dobro bi, takođe, bilo da se ovim izmenama omogući sindikatima da Povereniku mogu da podnose pritužbe u ime osoba koje su pretrpele diskriminaciju, iako se po sadašnjim rešenjima čini da će to pravo sindikatima biti uskraćeno.