U periodu koji finansijski postaje teži za sve više građana Srbije, siromaštvo postaje reč koja nije rezervisana samo za najugroženiji sloj društva – to je zabrinjavajuća činjenica ako uzmemo u obzir da ne postoje sistemske mere za borbu protiv siromaštva, upozorava Inicijativa A 11 povodom obeležavanja 9. avgusta, Svetskog dana siromašnih.
Ujedinjene nacije su 1994. godine ustanovile 9. avgust kao Svetski dan siromašnih, kako bi pitanje položaja socijalno ugroženih bilo u fokusu javnosti. Međutim, pitanje siromaštva u Srbiji postaje problem šireg sloja društva, budući da je svaki peti građanin Srbije u riziku od siromaštva (RSZ, 2024).
Inicijativa A 11 do sada je naglašavala nevidljivost i negiranje problema siromaštva u našem društvu, koje se ogleda u narativu predstavnika organa javne vlasti da je životni standard u Srbiji – sve bolji. I dok je ovakav narativ sveprisutan, primetno je da su donosioci odluka poslednjih sedmica fokusirani na suprotnu priču – na potrebu da se finansijski pomogne siromašnima i na tiho priznanje da je stvarno stanje u pogledu životnog standarda poražavajuće.
Najava predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića da „ljude koji žive teže” od kraja avgusta očekuju „velike i dobre vesti” u vidu jeftinijih proizvoda u prodavnicama, povoljnijih kredita i kamatnih stopa, olakšica za električnu energiju i drugih mera „za srednji sloj i nešto siromašnije” samo su nastavak propagandnog programa u doba političke krize, što je i jedini period kad se kvalitet života uopšte dovodi u pitanje i najavljene mere predstavljaju kao spas u pravom trenutku.
Štaviše, mimo kriznih perioda, ne postoje mere za borbu protiv siromaštva u Srbiji. U 2024. godini, prosečni mesečni prihodi u novcu i u naturi po domaćinstvu iznosili su 97.705 dinara (RZS), a izdaci za ličnu potrošnju domaćinstava iznosili su 98.165 dinara – što znači da građanke i građani konstantno žive „u minusu”.
Čak 15 odsto građana ne može da priušti sebi meso ili ribu svakog drugog dana, dok 9,3 odsto građana ne može da priušti adekvatno grejanje doma. Prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku, svega 0,6 odsto građana nema problema sa prihodima, dok 11,4 odsto kaže da veoma teško „sastavlja kraj s krajem”.
Uprkos izraženoj potrebi, Srbija do danas nema važeće krovne dokumente poput Strategije za smanjenje siromaštva i Strategije socijalne zaštite. S druge strane, najranjiviji građani od 2022. godine neprestano trpe nesagledive posledice negativnih efekata primene Zakona o socijalnoj karti, koji siromašne lišava novčane socijalne pomoći, neretko jedinog izvora prihoda. Tako je od početka primene ovog zakona skoro 60.000 najsiromašnijih građana lišeno prava na novčanu socijalnu pomoć.
Populizam nije put za poboljšanje životnog standarda građana. Do njega se dolazi kroz odgovornu socijalnu politiku i pravičan sistem socijalne zaštite, jednaku šansu za obrazovanje i lečenje kao i kroz zakon na strani rada, a ne kapitala. Smanjenje siromaštva ne može da bude rezultat delovanja sistema koji ga ujedno i proizvodi, ali i koristi. Mere za suzbijanje siromaštva treba da budu rezultat opsežne analize, zasnovane na dokazima, podacima i pristupu koji će osigurati da niko ne bude izostavljen i najvažnije – na principima socijalne pravde i poštovanju ljudskog dostojanstva. Gotovo je nemoguće očekivati takav pristup od onih koji već godinama tuđe siromaštvo koriste kao politički alat.
U Beogradu, 9. avgusta 2025. godine
