Tekst je objavljen u 67. broju magazina Liceulice (novembar 2020. godine)
Sedamnaestog oktobra obeležen je Međunarodni dan borbe protiv siromaštva. Preciznije je reći da ga je veliki broj pojedinaca i organizacija obeležio, dok je ispred Vlade Republike Srbije maltene samo Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva napisao vest tim povodom. Doduše, ne bi trebalo preskočiti ni izjavu Ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji smatra da će magični zaokret u borbi protiv siromaštva doneti usvajanje Zakona o socijalnoj karti. Iako je sasvim izvesno da socijalna karta ne može da reši probleme sa siromaštvom i nejednakošću u Srbiji, ostavićemo to po strani i nećemo ovom prilikom ulaziti dublje u ovo pitanje.
Siromaštvo u Srbiji nije pitanje lošeg prikupljanja informacija od strane centara za socijalni rad niti je stvar nekog nesrećnog spleta okolnosti zbog kojih određene osobe žive lošije, već je posledica višedecenijske isključenosti i potlačenosti, kao i ograničenog pristupa osnovnim ekonomskim i socijalnim pravima onih koji imaju manje društvenog i finansijskog kapitala. Takođe, imajući u vidu sve podatke koje je Inicijativa A 11 iznela u svom saopštenju povodom Dana borbe protiv siromaštva – a da navedemo i ovde samo neke od njih, kao što su da je visina minimalne zarade u Srbiji 32.126,00 RSD, da je prima 350.000 radnika (15% zaposlenih), a da je minimalna (a sasvim sigurno nedovoljna) potrošačka korpa 37.500,00 RSD, te da je 66% domaćinstava u Srbiji izuzetno opterećeno troškovima stanovanja i da je tokom 2019. godine bilo 226.897 korisnika socijalne pomoći – prilično je jednostavno zaključiti da je pitanje siromaštva u Srbiji sistemski problem.
Republički zavod za statistiku je uoči Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva izneo rezultate ankete o prihodima i uslovima života koji ukazuju na to da je stopa rizika od siromaštva 23,2% dok je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti 31,7%. Iako to predstavlja naizgled pomak od prethodnih godina, nikako ne može da se tvrdi da podaci predstavljaju pozitivnu sliku stanja u zemlji. Čak 46,7% domaćinstava i dalje teško ili pak veoma teško može da „sastavi kraj sa krajem”.
S druge strane, ovo nam pokazuje da su problemi u Srbiji deo i globalnih problema, da nismo sami u ovom i ovolikom siromaštvu. Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ekstremno siromaštvo Olivier de Šuter navodi da smo se već pre COVID-19 pandemije nalazili u situaciji gde 749 miliona ljudi živi na manje od 1,90 dolara dnevno, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva, tj. broj siromašnih. Studija Svetskog instituta za istraživanje ekonomije razvoja Univerziteta Ujedinjenih nacija (UNU-WIDER), koja je objavljena još u aprilu 2020. godine, ukazuje na to da će taj broj „skočiti” na otprilike 1,2 milijarde. Kako de Šuter navodi, COVID-19 će zbrisati deset godina napretka u pogledu borbe protiv siromaštva. To se naravno odnosi i na Srbiju. To znači da izvesno možemo da očekujemo pogoršanje i nazadovanje u odnosu na stanje zabeleženo 2019. godine, te da se pozitivan trend ovih godišnjih anketa prekine.
Ako je slušati preovlađujuće prognoze da se krećemo ka globalnoj recesiji, potencijalno najbitniji indikator u borbi za bolji život osoba koje žive u siromaštvu jeste stepen zalaganja države, kao i izražena spremnost da se bavi njihovim mnogostrukim poteškoćama u vreme pandemije, a istovremeno da poštuje svoje međunarodne obaveze. Vlada je nedvosmisleno pokazala da je nezainteresovana da preduzima mere striktno usmerene ka najugroženijim članovima našeg društva kao i da nema sluha za njihove probleme. Primera radi, mnogobrojnim Romima koji žive u podstandardnim naseljima i nemaju pristup vodi nije bio obezbeđen alternativni pristup istoj makar u vidu cisterni koje su normalna pojava u Knez Mihajlovoj kada temperature tokom leta prelaze 35 stepeni, a Prihvatilište za odrasla i stara lica, prema informacijama kojima raspolažemo, nije primilo na smeštaj nijednu novu osobu još od marta dok su se beskućnicima bez zadrške davale kazne za kretanje tokom trajanja zabrane kretanja.
Takođe, pri uspostavljanju kriznih štabova početkom epidemije, Vlada je propustila priliku da uspostavi i takozvani treći krizni štab koji bi se bavio problemima najugroženijih, uprkos glasnim pozivima da se to uradi. Sedam meseci kasnije apsolutno je jasno da od tog štaba nema ništa, a da li će makar doći do usvajanja nekih mera koje bi trebalo da se bave umanjivanjem posledica pandemije na najugroženije, ostaje da se vidi.
Jedna od mnogih mera koja jeste preduzeta tokom epidemije bila je ta da se svim punoletnim građanima Republike Srbije dodeli 100 evra. Naravno, kako god bila predstavljena, ta mera jasno nije bila usmerena ka najugroženijima (možda prosto ka glasačima?) jer je između ostalog bilo neophodno da svi primaoci znaju za ovu meru, kao i da poseduju lična dokumenta što je, primera radi, ostavilo određen broj interno raseljenih lica, nepismenih i onih do kojih nisu ni stigle informacije o ovom programu bez mogućnosti da se prijave za tu vrstu pomoći.
Stoga, veoma je važno napomenuti da, imajući u vidu njenu neusmerenost ka najugroženijima, ova mera nije u skladu sa obavezama Republike Srbije prema Paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima čija je ona ugovornica. Naime, kao ugovornica, Srbija ima obavezu da „koristeći u najvećoj mogućoj meri svoje raspoložive izvore, preduzima korake kako bi se postepeno postiglo puno ostvarenje prava priznatih u ovom paktu”. Ti koraci pre svega podrazumevaju da u vreme kada raspolažu ograničenim resursima, države ugovornice moraju da preduzimaju mere usmerene ka zaštiti najugroženijih, a te mere moraju da budu nediskriminatorne (da li su bile?), te adekvatne, proporcionalne i razumne.
Merom „100 evra svima” građani Republike Srbije su zaduženi za dodatnih 600 miliona evra, a stvaranje dugova ove vrste bez temeljnog razmatranja svih mogućnosti i pravljenja procene potreba najugroženijih u ovakvim vremenima takođe je nešto zbog čega bi Srbija morala da se zamisli. Pored toga, zbog toga bi držav morala i da pruži obrazloženje za ovakve mere Komitetu koji se bavi nadgledanjem poštovanja gorepomenutog Pakta. Kao što smo na drugim mestima već pominjali, da je samo korisnicima socijane pomoći isplaćeno 200 evra tokom perioda tri meseca najžešćeg udara korone, taj dug bi bio umanjen za 450 miliona evra, te se postavlja pitanje efikasnosti korišćenja budžeta, kao i pitanje zašto su izostale diskusije ove vrste.
Statistički podaci pokazuju koliko je dramatična situacija u Srbiji u pogledu siromaštva i koji broj građana se susreće sa preprekama u pokušaju da žive dostojanstvenim životom bez kog je sve obesmišljeno. Iako ocrtavaju jedan trend pozitivne promene u pogledu broja ljudi u opasnosti od siromaštva i socijalne isključenosti, ne bi trebalo zanemariti stanje regresije u svetu usled pandemije, i stoga ih treba posmatrati sa određenom rezervom. Što je najbitnije u smislu zaštite osoba koje žive u siromaštvu, Vlada Republike Srbije jasno pokazuje da smatra da su ekonomska i socijalna prava zapravo prava drugog reda, da je teška pozicija svojih građanki i građana ne interesuje, a da će najugroženiji od njih „nekako” preživeti ovu krizu te da im nije neophodna pomoć dok svi pokazatelji „vrište” da je istina zapravo potpuno suprotna. A, na kraju krajeva, kako Vlada jedne države tretira svoje najugroženije stanovnike, najbolja je slika o njoj samoj.
Autor teksta: Vlada Šahović
Fotografija: Ivana Aćimović