Dok vlade širom sveta apeluju na građane da ostanu kod kuće kako bi sprečili širenje novog korona virusa, moraju preduzeti hitne mere kako bi sprečile da bilo ko ostane bez krova nad glavom, kao i da beskućnici imaju pristup adekvatnom stanovanju, kaže UN ekspertkinja.
„Stanovanje je postalo prva linija odbrane od korona virusa. Nikada do sad, dom nije bio pitanje života ili smrti u ovoj meri,“ izjavila je Leilani Farha, Specijalna izvestiteljka UN za pravo na adekvatno stanovanje.
„Posebno sam duboko zabrinuta za dve grupe stanovništva: jedno su beskućnici i osobe koje žive u prihvatilištima i nehigijenskim naseljima, a drugo su oni koji se suočavaju s gubitkom radnog mesta i ekonomskim problemima koji mogu dovesti do neplaćanja hipoteke, gubitka doma i evikcija“.
Prema ekspertkinji, gotovo 1,8 milijardi ljudi u celom svetu su beskućnici ili žive u neprihvatljivo neadekvatnim uslovima stanovanja, često u prenaseljenim prostorima, bez pristupa vodi i kanalizaciji – što ih čini posebno ranjivim na virus, jer često imaju i višestruke probleme sa zdravljem.
„Apelujem na države da preduzmu sve neophodne mere kako bi obezbedile pravo na stanovanje za sve, i time zaštitile građane od pandemije. U nekoliko država se javljaju primeri dobre prakse, kao što su: moratorijum na evikcije usled neplaćanja kirije ili hipoteke, odlaganje plaćanja hipoteke za one pogođene virusom, produžetak zimskog moratorijuma na prinudna raseljenja nehigijenskih naselja, i bolji pristup higijeni i mestima u prihvatilištima za beskućnike,“ rekla je Farha.
Iako su ove mere značajne, potrebni su dodatni napori da se umanji rizik za ove ranjive grupe i da se odgovori na rastuću stopu zaraze, rekla je Specijalna izvestiteljka.
Da bi zaštitile beskućnike i one koji žive u neprihvatljivo neadekvatnim uslovima, države moraju da preduzmu sledeće: da obustave sve evikcije, da pruže hitan smeštaj sa odgovarajućim uslugama za one koji su pogođeni virusom i moraju biti izolovani, da se postaraju da sprovođenje mere zabrane kretanja (npr. policijski čas) ne kažnjava nikoga na osnovu njihovog statusa stanovanja; da pruže jednak pristup testiranju i zdravstvenom zbrinjavanju, i da svima omoguće adekvatno stanovanje, što po potrebi može podrazumevati sprovođenje posebnih mera u vanrednom stanju, kao što je korišćenje praznih ili napuštenih stanova, i stanova koji se mogu kratkoročno iznajmiti.
Što se tiče onih koji su suočeni sa gubitkom posla i ekonomskim problemima, države moraju da urade sledeće: da pruže direktnu finansijsku pomoć za plaćanje kirije ili hipoteke, ili da obezbede odlaganje plaćanja, da usvoje moratorijum na evikcije usled neplaćanja, da uvedu mere za zamrzavanje ili smanjenje kirija, i da suspenduju plaćanje komunalija barem tokom trajanja pandemije.
„U cilju ublažavanja ekonomske krize koju će izazvati COVID-19, države izdvajaju znatne resurse i uvode mere, kao što je na primer smanjenje kamatnih stopa. Postoji rizik da će takve mere omogućiti globalnim finansijskim akterima da iskoriste pandemiju i nevolje mnogih kako bi dominirali na tržištu nekretnina, bez poštovanja standarda vezanih za ljudska prava, kao što su to uradili u periodu posle svetske ekonomske krize 2008,“ rekla je Specijalna izvestiteljka. „Države moraju da preduprede predatorsko ponašanje investitora u oblasti nekretnina i stanogradnje.
„Pružajući pristup bezbednom stanovanju sa adekvatnim higijenskim uslovima, država ne samo da štiti živote beskućnika i onih koji žive u nehigijenskim naseljima, nego i pomaže u zaštiti stanovništva širom sveta, tako što ravna krivulju širenja COVID-19,“ zaključila je UN ekspertkinja.