Tekst je objavljen u 89. broju magazina Liceulice (februar 2023. godine)
Otkad više nema jednostavnih i grafički savršenih oglasa „Klavire prevozi Ostoja”, tog upornog i vrednog čoveka koji je spasio svaku beogradsku porodicu muke prenošenja klavira one jedne godine kada su im deca pokazala naklonost muzici, nalepljene oglase koje viđam po Beogradu retko primećujem.
Nisam nekakav komunalni čistunac, samo mi se, eto, čini da posle Ostoje nema ni jednog čestitog oglasa u gradu. Otkupljuju se laptopovi, sablje i bodeži, prodaje kamagra, drže časovi joge, salse i hemije, ide se u manastir Tumane, pripremaju prijemni ispiti, poručuje se ko da brani, a ko da rađa, ko će da plati oteto (bankari!), ko je gotov i razne druge stvari. Prelepljuju se zgrade, bandere, stubovi, ulazi, jedna potreba zatrpava drugu, nešto se od nas nudi, nešto traži. Ko uopšte ima snage da sve to više i gleda?
Ipak, ima jedna nalepnica u ovom našem gradu kranova koju sve češće viđam po fasadama, banderama i raznim budžacima.
Ona prolazniku kaže ovako: „18.10. pod okriljem mraka, nacisti su ubili dečaka!“
Taj dečak je Dušan Jovanović. Danas bi bio malo stariji od mene. Mogao je biti najbolji obućar u gradu, pravnik u elektrodistribuciji, novinar, fudbaler, parketar, vozač „dvojke“, mogao je raditi sa Ostojom, mogao je šta je hteo.
Nije uspeo ništa od toga jer su ga tog dana 1997. godine ubili nacisti zbog njegove kože koja je bila „druge boje“. Recimo to jasnije – ubili su ga zbog toga što je bio Rom. Dušan je nasmrt pretučen u Beogradskoj ulici u Beogradu. Pretukla su ga dvojica skinsa, koji su pronađeni, osuđeni i odavno odslužili svoje kazne.
Na samom dnu Beogradske, ulice koja svojim imenom pokazuje svu nadmenost ovog grada, nalazi se park u kojem se Dušan igrao, odavno poznat kao „Mitićeva rupa“. Ovaj se park nalazi nekoliko stotina metara od škole u koju je Dušan išao, od mesta gde je stanovao i mesta gde je tragično nastradao.
Dušanova sestra Duška ove godine je zajedno sa nekoliko udruženja, aktivista i drugih koji se trude da se ne zaboravi Dušanova sudbina Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda predala inicijativu da se park „Mitićeva rupa“ nazove po njenom bratu.
Na dvadeset petu godišnjicu ubistva, dok smo stajali ispred table koja simbolično imenuje ovaj park po Dušanu, njegova sestra je svima onima koji su se tu zatekli objasnila zbog čega je potrebno promeniti ime tog parka. Njena poruka te večeri je bila vrlo jednostavna. Ako bi se park zvao Park Dušana Jovanovića, deca koja tu dolaze postavljala bi svojim roditeljima pitanje ko je on bio, i onda bi oni njima objasnili ko je bio Dušan, šta se desilo sa njim, šta su mržnja i rasizam. Sam taj razgovor i priča o njegovoj sudbini bili bi dovoljni da se makar podsetimo na pošasti rasizma, nasilja i nacionalne i svake druge mržnje i netrpeljivosti u našem društvu.
Od podnošenja inicijative da se park „Mitićeva rupa“ nazove parkom Dušana Jovanovića prošlo je više od tri meseca.
Inicijativu za promenu naziva parka koji trenutno i nema zvanično ime podržala je i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, kao i Dušanova generacija odeljenja VIII-2 osnovne škole Vladislav Ribnikar, u koje je i išao do svoje smrti.
Dok gradska Komisija veća da li će promeniti ime parka na Slaviji, nije loše podsetiti se na druge spomenike koji predstavljaju mesta na kojima bismo se mogli sećati, obeležiti hrabrost, žrtvu ili dostignuća Roma i Romkinja koji su živeli u Srbiji.
Sramno „Stop ciganskom teroru“ koje je dugo stajalo na postamentu spomenika Šabanu Bajramoviću u Nišu možda i najbolje pokazuje na šta sve nailaze pokušaji da se (makar nekim) Romima postavi spomenik u ovoj zemlji. Ništa bolja nije situacija ni sa starijim spomenicima. Tako se godinama apeluje da se konačno reši problem sa pristupom i rizikom od rušenja spomenika palim romskim borcima u Prvom balkanskom i Prvom svetskom ratu, kao i kapeli romskoj svetici Tetkici Bibiji koji se nalaze u Beogradu.
Tako Beograd, grad koji ima ulice Veštih pletilja, Letnju, Prolećnu, Južnu, Junsku, Majsku, par Školskih ulica, ulicu po svom imenu – što dođe kao da nosite sopstvenu sliku u novčaniku – nekoliko ulica nazvanih po Momu Kaporu, nebrojeno ulica koje se zovu po carevima, kraljevima, županima, despotima i raznim vladarima, ne može da smogne snage i obeleži imenom jednog dečaka park u kom se on igrao, koji je u blizini njegove škole, mesta gde je stanovao i mesta gde je ubijen. Ne može da po Dušanu da ime parku koji sada i nema zvanično ime.
Dok se institucije prave da sa nama i pored nas nisu živeli i ne žive neki Romi i Romkinje koji često stradaju samo zbog toga što im je boja kože drugačija, važno je da sećanje na Dušana ne prestane.
Zato – u sveopštem društvenom i svakom drugom nemaru – onima koji ne zaboravljaju ostaje da sami nalaze načine da nastave da žive i dišu u ovom gradu.
Pa tako jedan dobri duh grada već neko vreme neumorno hanzaplastira savest Beograda rukom ispisanim nalepnicama koje nas podsećaju da je pre dvadeset pet godina pod okriljem mraka grupa nacista ubila dečaka.
Autor teksta: Danilo Ćurčić