Tekst je objavljen u 65. broju magazina Liceulice (septembar 2020. godine)
Funkcionisanje obrazovnog sistema jedno je od ključnih pitanja o kojima se razgovara od samog početka izbijanja pandemije korona virusa. Prvi kritički tonovi koje smo imali prilike da čujemo o odgovoru države na korona krizu odnosili su se na zatvaranje škola i prebacivanje nastave u onlajn sferu. Sada, sa završetkom raspusta imamo nove dileme. One se odnose na to na koji način će se obrazovni sistem prilagoditi novonastaloj situaciji i kako će izgledati školska 2020/2021. godina. O tome kako promene u obrazovnom sistemu utiču na decu iz marginalizovanih grupa, čitajte u novom tekstu iz našeg serijala 99 procenata koji realizujemo u saradnji sa partnerima iz Incijative A 11.
Dok se čini da oni koji treba da donesu odluke i prilagode sistem korona virusu raspust nisu baš najbolje iskoristili za pripremanje nove školske godine, pokušaćemo da se prisetimo šta su obaveze Srbije u pogledu ostvarivanja prava na obrazovanje. Ovo podsećanje može poslužiti i kao jedna perspektiva funkcionisanja sistema obrazovanja u uslovima pandemije, ona koja je zasnovana na poštovanju ljudskih prava.
Iako su prosvetni radnici i radnice pokazali da uz puno entuzijazma i energije mogu brzo i lako da se prilagode zatvaranju škola, sasvim je sigurno da sistem ne može funkcionisati isključivo na entuzijazmu nastavnika i profesora. Zbog toga je potrebno osmisliti kako najbolje prilagoditi nastavu deci koja su prinuđena da predavanja prate onlajn, uz ekrane mobilnih telefona, televizijske ekrane, tablete i računare.
Da bismo se podsetili toga šta su obaveze države u pogledu prava na obrazovanje, trebalo bi, uz Ustav i domaće zakone, pogledati neke od međunarodnih ugovora koji obavezuju Srbiju na poštovanje ljudskih prava. Tako, na primer, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima predviđa pravo na obrazovanje kao jedno od prava koja su nam garantovana. Pored toga, Konvencija o pravima deteta posvećuje posebnu pažnju obrazovanju koje je uspostavljeno tako da omogući jednake mogućnosti za razvoj svakog deteta kao jednom od ključnih prava.
U uslovima pandemije korona virusa, važno je napomenuti da ni Pakt ni Konvencija ne dopuštaju odstupanja (derogacije) od prava koja su njima garantovana. Šta ovo tačno znači?
To znači da države ne mogu da odstupe od obaveza koje imaju prema ova dva međunarodna ugovora u uslovima pandemije, vanrednog stanja ili sličnih nepredviđenih situacija. Konkretno – države ne mogu, kao što je, primera radi, slučaj sa slobodom okupljanja, da zabrane skupove, ograniče broj ljudi koji se mogu okupiti i slično. Obrazovni sistem mora funkcionisati, a omogućavanje učenicama i učenicima da uživaju svoje pravo na obrazovanje mora se obezbediti i u uslovima pandemije.
Pored činjenice da nema odstupanja od prava na obrazovanje ni tokom pandemije, još je važnije primetiti da sistem obrazovanja mora da prati ono što su „4A“ obaveze, nazvane po prvim slovima ključnih principa na kojima sistem obrazovanja treba da se zasniva.
Ti principi su:
Dostupnost (engl. availability),
Pristupačnost (engl. accessibility),
Prihvatljivost (engl. acceptability) i
Adaptabilnost (engl. adaptability).
Iako su ovi pojmovi samorazumljivi, promatranje našeg obrazovnog sistema iz ove perspektive sasvim sigurno ostavlja gorak ukus u ustima.
Činjenica da je nadležno ministarstvo navelo da je 99% srednjoškolaca i 99,3% osnovaca tokom (sada već prvog talasa) korona virusa bilo obuhvaćeno onlajn nastavom, a da je čak 88% romske dece bilo obuhvaćeno ovako organizovanom nastavom, može služiti za pohvalu. Ipak, mora se istaći da obrazovanje nije puko prenošenje znanja kroz predavanja u učionicama ili ona koja se odigravaju preko manjih ili većih ekrana. Obrazovanje je važno i za vaspitanje, razvoj kapaciteta deteta, socijalizaciju, brojne druge stvari koje nisu prenošenje znanja i reprodukcija naučenog sadržaja.
Na kraju, obrazovanje je ključno i za smanjenje socijalnih nejednakosti. Zbog toga podaci o 88% romske dece koja su bila obuhvaćena onlajn nastavom, nažalost, ne znače previše za naše shvatanje na koji način funkcioniše obrazovni sistem u Srbiji niti za razmatranje da li je njegovo funkcionisanje u skladu sa onim što su obaveze Srbije prema međunarodnim standardima ljudskih prava.
Zatvaranje škola i prelazak na onlajn nastavu za mnogu decu je i prekid podrške koju su dobijali od svojh vršnjaka, nastavnika i drugog školskog osoblja za uspešan prolaz kroz različite krizne situacije. Mnoga deca nemaju dovoljno podrške svojih roditelja za završavanje zadataka koje su dobili u virtuelnim učionicama zato što roditelji moraju da rade ili, jednostavno, zato što ne mogu u svemu da odmene nastavnike. Uostalom, da roditelji mogu da odmene prosvetne radnike i da se svo obrazovanje može sprovesti od kuće, škole ne bi ni postojale.
Istraživanja iz nekih zemalja pokazuju i da zatvaranje škola dovodi do lošije ishrane dece kojoj je školski obrok najkvalitetniji obrok u toku dana. U nekim slučajevima prestanak odvijanja nastave u školama znači i da deca koja žive u lošim stambenim uslovima, kao što su deca iz neformalnih naselja, duže borave u neadekvatnom stanu ili kući, bez grejanja, u vlažnim i zagušljivim, a često i prenatrpanim prostorijama. Hteli mi to da prihvatimo ili ne, to su sve cene prelaska na onlajn nastavu.
Pored toga, važno je istaći da korišćenje tehnologija samo donekle može „odmeniti“ obrazovanje koji se dobija u školama, ali i da postoji ogroman jaz među učenicima u pristupu tehnologijama. Već smo pominjali kako romska deca iz neformalnih naselja koja nemaju struju nemaju nikakve koristi od onlajn nastave. Slična je situacija i u svetu. Prema podacima koje je prikupio i analizirao UNESCO, osamsto dvadeset šest miliona učenica i učenika koji nisu išli u školu usled kovid krize nemaju pristup kućnom računaru, dok sedamsto šest miliona nema internet kod kuće.
Sa druge strane, ako se budemo pravili da je sve u redu i da nema pandemije, posledice mogu biti katastrofalne. Zbog toga je ključno uspostaviti ravnotežu, plan koji će na prvo mesto staviti prava dece koja su u obrazovnom sistemu, a posebno one dece koja dolaze iz „naročito osetljivih grupa“ kao što su deca sa invaliditetom, deca koja uče po individualnom obrazovnom programu, romska deca ili deca koja dolaze iz posebno siromašnih domaćinstava.
Prelako bi bilo shvatiti da je odluka o tome da li se nastava odvija normalno, kao pre pandemije ili se prelazi na onlajn nastavu nekakva ili-ili situacija. Rešenja koja će biti dovoljno fleksibilna i koja će imati u vidu prava dece koja su u sistemu obrazovanja, ali, sa druge strane, i prava nastavnog osoblja, i do kojih će doći kroz konsultacije i razgovore o tome šta je najbolje, deluju kao da imaju šanse za uspeh.
Autor teksta: Danilo Ćurčić