U objektima nekadašnjeg preduzeća “Vijadukt” u Resniku je živelo preko sedamdeset porodica, najviše Roma i Romkinja, koji su dogradili napuštene radničke barake i tu se uselili. Osim romske populacije, ovde su stanovala i interno raseljena lica sa Kosova, izbeglice iz Hrvatske, kao i bivši radnici “Vijadukta”. Procenjuje se da je oko dve trećine njih živelo od novčane socijalne pomoći, dok je ostatak ostvarivao prihode neformalnim radom sakupljajući sekundarne sirovine. Za najveći broj stanovnika ovi objekti su predstavljali jedini krov nad glavom.
Sredinom jula prošle godine, stanovnici ovog naselja su obavestili Inicijativu A 11 da su im predsednik opštine Rakovica i rukovodilac Odeljenja za imovinske i pravne poslove usmenim putem naložili da se isele u roku od 14 dana, pod pretnjom rušenja njihovih stambenih objekata, zbog toga što se isti nalaze na lokaciji namenjenoj za izgradnju obilaznice oko Beograda, a pritisak je dolazio i od strane izvođača radova. Inicijativa A 11 je kontaktirala i podsetila nadležne državne organe na njihove obaveze koje su zasnovane na zakonu i ratifikovanim međunarodnim ugovorima, a koje je trebalo sprovesti u ovom slučaju. U skladu sa Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, kao i Zakonom o stanovanju i održavanju zgrada, nijedna osoba niti porodica ne mogu biti iseljeni iz svog doma ukoliko im se prethodno ne obezbedi adekvatan alternativan smeštaj. U domaćim propisima je predviđeno da jedinica lokalne samouprave pre raseljavanja mora da donese plan preseljenja, sprovede postupak konsultacija sa zajednicom o mogućim stambenim rešenjima, kao i da usvoji odluku o neophodnosti preseljenja, nakon čega može doneti rešenje o iseljenju, na koje stanovnici imaju pravo žalbe. Na ove obaveze je Inicijativa A 11 tokom sastanka u oktobru podsetila i zaposlene u kabinetu predsednice Vlade i predstavnike Koridora Srbije.
U ovaj slučaj se uključio i Zaštitnik građana, pozivajući se svoju ulogu posredovanja u preventivnom cilju, radi ostvarivanja garantovanih prava stanovnika ovog naselja. Nažalost, ovo posredovanje je za rezultat imalo isključivo finansijsku kompenzaciju za iseljenje, u iznosu od 19.000 evra svakoj porodici iz naselja, usled čega su stanovnici prihvatili jedinu opciju koja im se nudila i izjasnili se da će se sami iseliti u roku od sedam dana od uplate ove sume. Ovakva odluka ne samo što nije u skladu sa obavezama države da maksimalno upotrebljava raspoložive resurse radi progresivnog ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava, već je za 1.406.000 evra koliko je najmanje iznosila ova kompenzacija, moglo da se izgradi najmanje 55 socijalnih stanova, koji bi bili rešenje stambenih potreba za najveći deo ovih porodica. Umesto toga, oni su prepušteni sami sebi da u veoma kratkom roku pronađu novi dom, jer je zbog dugoročne neaktivnosti nadležnih državnih organa bilo potrebno pronaći „instant“ soluciju za rušenje objekata.
Na kraju, obećana kompenzacija je isplaćena poslednjeg dana 2020. godine, dok su bageri došli već prvog radnog dana nove godine, kada je i porušena jedna baraka čiji stanari za tri dana novogodišnjih praznika nisu uspeli da pronađu drugi smeštaj. Nakon kontaktiranja Zaštitnika građana i njegove intervencije, iseljenje se do kraja sprovelo nekoliko dana kasnije, kada su svi objekti porušeni. Tog dana nije bio prisutan niko od posmatrača i predstavnika organizacija koja se bave zaštitom ljudskih prava, nije bilo obezbeđeno prisustvo nadležnih javnih službi, niti dokumentovanje radi dokazivanja mogućih šteta i gubitaka. Osim ovako nezakonito sprovedene procedure iseljenja, svi stanovnici naselja su potpisali izjave kojima se odriču prava na žalbu ili korišćenje bilo kog drugog pravnog sredstva u vezi sa ovim postupkom. Ovakvo odricanje je u potpunosti pravno ništavo jer je protivno pravnom interesu, nije svesno i slobodno dato, već je bilo uslovljeno kompenzacijom i pritiskom, koji stanovnicima nisu dozvolili naknadne pritužbe i istovremeno su lišili nadležne državne organe bilo kakvih daljih obaveza prema njima, poput rešavanja stambenih potreba svih članova domaćinstva i pružanja podrške nakon iseljenja, kao što je na primer, pomoć u obezbeđivanju zdravstvene ili socijalne zaštite. Ove obaveze su anulirane potpisivanjem izjava, uz posredovanje Zaštitnika građana, koji ne samo što je propustio da primeni svoja ovlašćenja i sprovede kontrolu rada nadležnih državnih organa, već je aktivno doprineo daljem ugrožavanju ljudskih prava stanovnika “Vijadukta”.
Inicijativa A 11 se ovim povodom obratila Zaštitniku građana, kabinetu gradonačelnika i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kao i drugim nadležnim vlastima, kako bi o nepravilnosti postupanja državnih organa u postupku sprovođenja iseljenja stanovnika naselja “Vijadukt” bila obaveštena šira javnost, kako bi sprečilo vođenje sličnih postupaka i izbeglo grubo kršenje prava socijalno ugroženih građana u budućnosti.