Tekst je objavljen u 74. broju magazina Liceulice (jul 2021. godine)
Vikendom ima manje vesti iz crne hronike, više je fokus na političarima i uhapšenim vođama klanova u udarnim terminima. Za vreme porodičnog ručka uvek je prijatnije slušati o boljitku, nego gledati slike saobraćajki i posledica postupaka ljubomornih muževa. Vikendom nema toliko potresnih vesti.
Osim poneke koja zaluta na naslovnu stranu vesti. Tako ste polovinom maja mogli da pročitate da je jedna devojčica stradala u požaru koji je izazvala sveća. Među mnogim vestima iz hronike na koje smo većinom otupeli, ova i ovakva vest izaziva mučninu i tugu. U komentarima čitalaca su uglavnom osude nemara majke i pitanja šta će joj toliko dece. I, kao po redovnom šablonu, javljaju se oni koji bi tačno znali kako da u takvoj situaciji postupe da ne dođe do ovakvog ishoda. Kada prestanu da bacaju kamenje po majci, čitaoci se u komentarima pitaju kako do ovakvih stvari uopšte dolazi u 21. veku.
I zaista, kako do ovakvih stvari dolazi? Zašto samohrana majka četvoro dece živi u trošnoj kući bez struje, u kojoj je sveća tokom noći izazvala požar u kome je stradalo jedno od dece? Pitanje koje se nameće je kakva je uloga države u ovakvim situacijama kad imamo građane koji su prepušteni sami sebi, odnosno šta je to što bi trebalo da nam pruži garant socijalne zaštite.
Socijalna zaštita definisana je zakonom kao organizovana društvena delatnost od javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica socijalne isključenosti. Neki od ciljeva socijalne zaštite su dostizanje i održavanje minimalne materijalne sigurnosti i nezavisnosti pojedinca i porodice u zadovoljavanju životnih potreba, stvaranje jednakih mogućnosti za samostalni život i podsticanje na socijalnu uključenost.
Dakle, navedena definicija nam govori da su organi koji sprovode ovaj zakon, odnosno centri za socijalni rad, dužni da osobama koje su u nuždi pruže pomoć. Umesto proaktivnog pristupa i konstantnog rada na terenu, mi godinama slušamo kako su korisnici novčane socijalne pomoći paraziti ovog društva i kako imaju pomoć i preko iznosa prosečne zarade. Ovakav medijski diskurs je s vremenom stvorio brojne predrasude, čija je posledica uvrežen stav da korisnicima socijalne pomoći zapravo i ne treba pomoći jer oni tu pomoć zloupotrebljavaju. To je verovatno i odgovor na pitanje zašto, kad posmatramo odnos prema siromašnima i veoma ugroženima, samo deca, a čak i ona u ograničenoj meri, mogu da računaju na razumevanje javnosti.
U praksi, iznosi novčane socijalne pomoći daleko su ispod raširene zablude o tridesetak hiljada. Ovaj iznos utvrđuje nadležno ministarstvo dva puta godišnje. Prema poslednjim podacima od 1. aprila 2021. godine, to je suma od 8.781,00 dinara, koja se uvećava za 2.634,00 dinara po maloletnom detetu i za 4.391,00 dinar po odrasloj osobi. U nekom proseku, to znači da, kada se suma podeli na sve, član porodice ima za ceo mesec oko 4.000 dinara. Za dodeljeni iznos, ta osoba treba da plati račune, lekove i hranu. Uprkos određenim subvencijama za struju i slično, ovakva matematika se ipak čini nemogućom. Pored činjenice da veliki deo građana uopšte nije u sistemu socijalne zaštite, oni koji jesu imaju znatne poteškoće da ostvare svoja prava. U svakodnevnom radu, često saznajemo za brojne probleme na koje građani nailaze u želji da zatraže socijalnu i druge vrste pomoći. Neki socijalni radnici se ne libe da se u tom krugu ugroženih ljudi ponašaju kao mali kraljevi, posednici svega što oni imaju, da prete oduzimanjem dece, novčane pomoći i stanova. Često otvaraju poštu korisnika, govore im šta smeju, a šta nikako ne smeju. I sve u tom krugu koji opstaje usled straha koji vlada među korisnicima, da će ostati i bez malo onoga što imaju. Kad se sagledaju pokrenuti postupci za nadzor i zaštitu, zaključuje se ne samo da ih je mali broj već, i da su oni koji su ih pokrenuli zastrašeni na razne načine.
Veoma je ilustrativan primer gde je Inicijativa A 11 u ime nekoliko korisnika pokrenula postupke za zaštitu od diskriminacije protiv Centra za socijalni rad u Požarevcu. Naime, korisnicima su usmeno odbijali zahteve za socijalnu pomoć, da bi u nekoliko slučajeva bili i fizički sprečeni da uđu u prostorije Centra. Tokom postupka pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, socijalna radnica za koju se u pritužbi navodi da diskriminiše, pozvala je diskriminisane u prostorije Centra i tu ih saslušavala na osnovu navoda. O tome je obavestila i organ koji vodi postupak. Zapisnici o „saslušanju“ stranaka koje je dostavila očekivano su suprotni onima iz pritužbe, budući da su tada negirali loše postupanje Centra (celokupan slučaj se može naći na sajtu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti). Ta socijalna radnica je očigledno smatrala da njen postupak izigravanja istražnog organa ni po čemu nije sporan, jer je i ona, kao i Poverenik deo državnog organa, te ima mogućnost da utvrđuje istinu. Ovaj postupak vrlo jasno svedoči o problematičnom odnosu mnogih socijalnih radnika prema korisnicima socijalne pomoći. Perspektiva građana o korisnicima socijalne pomoći uglavnom je bazirana na stavu da je njihova krivica što su se našli, kako to često kažemo, „u stanju potrebe“. Uglavnom se ove potrebe odnose na ono što je neophodno za život. To su svakako hrana, smeštaj i lekovi. Međutim, postoji i još jedna potreba koja im se retko uvažava, a to je dostojanstvo, ono što se često ostavi pred vratima centra za socijalni rad. Na slučaju stradale devojčice, kao i u mnogim sličnim slučajevima, vidimo da uglavnom izostaje razumevanje za ovu samohranu majku i uslove u kojima je živela. Da li se trudila da bude drugačije – verovatno jeste. A da li je uspela – nije. Upravo na tim primerima se vidi da li socijalna zaštita u državi funkcioniše – onda kada neko ne može sam i kada mu je neophodna podrška društva. Deca koju danas žalimo sutra će biti one za koje se pitaju što su toliko rađale i što nisu završile škole i imale posao. Hajde da se zapitamo da li su one to same, bez podrške, zaista i mogle.
U toku 2019. godine, u evidenciji centara za socijalni rad bilo je ukupno 741.205 korisnika. U decembru 2019. godine, pravo na novčanu socijalnu pomoć koristilo je 92.673 porodica, odnosno 226.897 lica (prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu). Koliko god nam se ove brojke učinile visokim, moramo biti svesni da je mnogim porodicama dobijanje ove vrste podrške nedostižno, te se kao i porodica s početka teksta, nalaze van sistema, potpuno prepušteni sebi.
Autorka teksta: Milica Marinković
Fotografija: Ivana Aćimović