Tekst je objavljen u 60. broju magazina Liceulice (februar 2020. godine)
Da li znate šta su mere štednje? Koliko ste puta čuli ove dve reči koje bi se mogle smatrati bajkom za državni budžet? Istovremeno, dok traje ova bajka koja smanjuje budžetski deficit i „ozdravljuje ekonomiju“, dešava se horor u životima mnogih građana i građanki Srbije na račun čijih socijalnih prava se sve ovo dešava. Više o uticaju mera štednji na socijalna i ekonomska prava čitajte u novom tekstu u serijalu 99 procenata koji realizujemo u saradnji sa našim partnerima iz Inicijative A 11.
Proklamovane mere štednje koje su počele da se uvode 2012. a u punom zamahu krenule 2014. godine, pratile su izmene zakona i drugih propisa kojima su građanima i građankama ugrožena socijalna prava. Ove izmene uključivale su smanjenje penzija, zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, povećanje poreza na dodatu vrednost, uvođenje poreza na zakup socijalnih stanova, uvođenje neplaćenog prinudnog rada za korisnike novčane socijalne pomoći, i druge.
Samim ovim nabrajanjem novih mera koje su otvoreno ili skriveno namenjene smanjenju budžetskih izdvajanja za socijalna prava jasno dolazimo do zaključka da su ova prava – prava drugog reda, kako smo i naveli u našem izveštaju koji se bavi uticajem mera štednje na ostvarivanje socijalnih prava u Srbiji.
Da bismo razgovarali o merama štednje koje su nam svojevremeno predstavljene kao apsolutna neminovnost, potrebno je podsetiti se toga šta su obaveze Srbije u pogledu poštovanja ekonomskih i socijalnih prava.
Te obaveze podrazumevaju da država maksimalno upotrebljava raspoložive resursa u cilju progresivnog ostvarivanja ekonomskih i socijalnih prava. To konkretno znači da država, različitim javnim politikama, propisima ili drugim odlukama, ne sme da ugrozi unapređivanje ekonomskih i socijalnih prava. U prevodu, država mora da preduzima korake kako bi svakome od nas vremenom unapredila ostvarivanje ekonomskih i socijalnih prava. Primera radi, u onim slučajevima u kojima je besplatno osnovnoškolsko obrazovanje, država bi vremenom trebalo da radi na obezbeđivanju besplatnog srednjoškolskog obrazovanja, u slučajevima kada se samo neke zdravstvene usluge pružaju građanima, ona bi trebalo da radi na tome da se vremenom širi krug dostupnih lekova, zdravstvenih usluga i slično.
Mere štednje podrazumevaju odstupanje od prethodno pomenutih obaveza države. Da li su one zabranjene predmet je debate među pravnicima i pravnicama koji se bave ekonomskim i socijalnim pravima. Ipak, dok traje ova debata, da bi države koje se trude da poštuju ekonomska i socijalna prava svojih građana i građanki u situacijama kada je neophodno uvoditi mere štednje poštovale i obaveze prema Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (koji je deo pravnog poretka i u Srbiji!), razvijene su smernice koje mogu poslužiti državama da procene svoje mere štednje.
Ovim smernicama navedeno je da:
- politike koje se uvode moraju biti privremenog karaktera;
- politike moraju biti neophodne i proporcionalne;
- politike ne smeju biti diskriminatorne i moraju sadržati sve mere koje su namenjene socijalnim transferima koji bi umanjili posledice nejednakosti koje mogu rasti u vremenima krize.
Pored toga, mere štednje koje se donose moraju identifikovati minimum obaveze kod pojedinačnog prava na koje se odnose ili uspostaviti granice za socijalnu zaštitu.
Pa dobro, da li su onda mere štednje koje je država sprovela i koje još uvek sprovodi dovele do povreda socijalnih prava?
Za odgovor na ova pitanja najbolje je proveriti kako stoje stvari u pogledu ostvarivanja različitih socijalnih prava. Ako znamo da je, prema poslednjim merenjima, oko milion i osamsto hiljada građana u riziku od siromaštva a da nema nikakve strategije za borbu protiv siromaštva, očigledno je da nešto ozbiljno ne štima.
Pogledamo li detaljnije kako stoje stvari, situacija je još sumornija.
Od 2014. godine, Srbija užurbano radi na tome da se socijalna prava svih nas svedu na milostinju. Tako je krajem ove godine doneta Uredba kojom se radno sposobni korisnici novčane socijalne pomoći primoravaju da rade bez naknade da ne bi izgubili prava koja im po zakonu (propisu jače pravne snage) već pripadaju. Ustavni sud već pet i po godina odlučuje o tome da li je ovaj prinudni rad u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije. U međuvremenu, najmanje 9.436 ljudi bilo je prinuđeno da čisti sneg, kopa rake, čisti puteve ili kopa kanale bez naknade, kako ne bi izgubili socijalnu pomoć koju primaju samo devet meseci u toku godine i koja za pojedinca iznosi tek nešto preko 8.000 dinara.
Da situacija ne bude sumorna samo u pogledu socijalnih davanja za najsiromašnije, država se pobrinula time što je u cilju smanjenja troškova lečenja karcinoma novim Zakonom o zdravstvenom osiguranju propisala sankcije za propuštanje skrining pregleda. Tako je propisano da se osiguranim licima zdravstvene usluge obezbeđuju u iznosu od najmanje šezdeset pet procenata u slučajevima kada se radi o lečenju bolesti čije je rano otkrivanje predmet ciljanog preventivnog pregleda, a lice koje je obolelo nije se odazvalo ni na jedan poziv u okviru jednog ciklusa pozivanja. Ovo znači da, u situacijama kada neko propusti obavezan skrining pregled pa oboli do karcinoma koji je u nacionalnom skrining planu, on ili ona ima obavezu da plati preostalih trideset pet posto cene lečenje karcinoma. Problem je što se radi o nekoliko hiljada evra i što će najčešće biti „ona“ u pitanju jer su u nacionalnom skrining planu karcinom debelog creva, grlića materice i dojke. Uz svu važnost prevencije, niko do kraja nije naveo šta će se desiti sa onima koji ne budu mogli da plate preostalih trideset pet posto cene lečenja. Previše je očigledno – ili će morati da kako znaju i umeju stvore novac za svoje lečenje ili se neće lečiti od karcinoma.
Iako čitava stvar sa socijalnim pravima teško da može da bude sumornija, država se pobrinula da nas podseti kako nikada neće biti rešen stambeni pakao u kome živimo. To je učinjeno rasturanjem ideje da će se nagomilani problemi u oblasti stanovanja ikada rešiti. Za to se država pobrinula time što iz budžeta izdvaja šezdeset četiri miliona evra za gradnju jeftinih stanova za pripadnike službi bezbednosti uprkos nagomilanim problemima u pogledu ostvarivanja prava na stanovanje izbeglica, raseljenih lica, Roma, beskućnika, mladih i svih onih koji iz bilo kog razloga imaju probleme sa nesigurnim ili nepriuštivim stanovanjem. U situaciji kada se govori o ograničenim resursima za zadovljavanje svih potreba u oblasti stanovanja (ili bilo kog drugog socijalnog prava), stavljanje prioriteta na rešavanje stambenih potreba zaposlenih u sektoru bezbednosti ni na koji način ne pomaže.
I za kraj, kad smo već kod resursa koji su ograničeni – a nema države u kojoj nisu ograničeni – ključno pitanje kod ovih nama nametnutih mera štednje je na koji način se ove uštede koje se donose na račun naših socijalnih prava koriste?
Ako bismo naveli samo neke od prioriteta, kao što su izdvajanje 40 miliona evra za fudbalske i košarkaške klubove Zvezda i Partizan, gradnju nacionalog fudbalskog stadiona, gondole i jarbola u Beogradu, zaključak da se kod socijalnih prava radi o pravima drugog reda još je izraženiji.
Za promenu ovakvog stanja moraćemo bolje da se organizujemo.
Autor teksta: Danilo Ćurčić
Fotografija: Ivana Aćimović