Tekst je objavljen u 70. broju magazina Liceulice (mart 2021. godine)
Godinu za nama, Vlada Republike Srbije proglasila je Godinom solidarnosti i saradnje. Ovo je učinjeno kako bi se tom odlukom „vršilo podsticanje i uključivanje svih relevantnih činilaca da na svim nivoima jačaju socijalnu koheziju i solidarnost i saradnju u cilju stvaranja boljih mogućnosti za sve”. Istovremeno, proglašenjem prethodne godine Godinom solidarnosti i saradnje, uticalo se i na „osmišljavanje inovativnih rešenja za podizanje kvaliteta života stanovništva”.
Kad se osvrnemo na to šta sve država nije uradila za one koji su najugroženiji, mogli bismo da postavimo pitanje: Šta bi bilo da prethodna godina nije bila Godina solidarnosti i saradnje?
Koliko bi se tek onda malo brinulo o najugroženijima, kada bi se onda propustilo donošenje mera koje bi trebalo da smanje posledice borbe protiv virusa korona na najugroženije, kada bi onda bilo otvoreno Prihvatilište za odrasla i stara lica, koliko bi dugo tek onda bile zatvorene hiljade i hiljade ljudi u ustanovama socijalne zaštite? Da ne nabrajamo dalje.
Zbog toga, na pitanja da li smo i koliko bili solidarni tokom prve godine borbe protiv virusa korona nije lako odgovoriti. Utisak je da su građani bili mnogo solidarniji nego što je država bila solidarna sa njima. Ali to tako uvek ide i ne treba da nas čudi.
Zbog toga je uzajamna pomoć koju građanke i građani organizuju i praktikuju ključna za izgradnju solidarnosti tokom i nakon krize koju je izazvala pandemija virusa korona. Ona uspeva da, uz samoorganizovanje koje je usmereno ka postizanju osnovnih ljudskih potreba, pomogne kolektivnom boljem razumevanju razloga zbog kojih ljudi ne mogu da obezbede zadovoljenje tih potreba. To je njena ključna razlika u odnosu na humanitarni rad i pružanje usluga kada udruženja ili drugi oblici organizovanja odmene državu u onome što je ona inače dužna da obezbeđuje građankama i građanima.
Kako piše Din Spejd u kratkoj knjizi-pamfletu o uzajamnoj pomoći Mutual Aid, Building Solidarity during this Crisis (and the next), izdatoj baš tokom naše Godine solidarnosti i saradnje, jedan od značajnijih programa uzajamne pomoći u Americi bio je program besplatnih doručaka koje su organizovali Crni panteri tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Kako je program besplatnih doručaka koje su oni organizovali uključivao i razgovore o uzrocima zbog kojih ljudi koji su uključeni u program ne mogu sami sebi da obezbede ishranu – sistemskim nejednakostima, nepravdama i opresiji koju trpe ti ljudi – on je vrlo brzo „preuzet”. Država je, videvši pretnju koju razgovori i osnaživanje ljudi koji koriste program donose, odlučila da, početkom sedamdesetih, uspostavi i ojača sopstveni program besplatnih doručaka zbog kojih će ljudi biti zahvalni za dobročinstvo, a neće razgovarati o razlozima zbog kojih ne mogu sebi da obezbede ishranu.
Zbog čega priča o Crnim panterima i kakve sve to veze ima sa situacijom u Srbiji, sa našim nejednakostima, našim nepravdama i našom sveopštom erozijom socijalnih uloga države?
Slične stvari događaju se i u Srbiji, i izgleda da, u tom prostoru između pokušaja preuzimanja programa koje građani organizuju samostalno i solidarnosti, leži prostor koji može dovesti do pravednijeg društva koje se zasniva na socijalnoj pravdi.
Tri su situacije za ovu priliku zanimljive za bolje razumevanje kako uzajamna pomoć tera sistem da se prilagođava i vrši „ustupke” kojima će omogućiti ostvarivanje neke životne potrebe ili prava, odnosno, adresirati sistemske nejednakosti koje pogađaju najugroženije.
Prva: kada je sasvim neočekivano Komora izvršitelja saopštila da tokom vanrednog stanja neće sprovoditi prinudna iseljenja. Do ovog kratkog moratorijuma – koji je posle dugo vremena prvi put stavio potrebe ljudi koji se iseljavaju u centar postupaka za iseljenje – ne bi došlo da mu nije prethodilo samoorganizovanje velikog broja građana oko sprečavanja prinudnih iseljenja u kolektivu Združena akcija „Krov nad glavom”.
S druge strane, opet u domenu rada sa najugroženijima, kolektiv Solidarna kuhinja, tokom vanrednog stanja, otpočeo je sa pripremom i distribucijom obroka za najugroženije. U okviru ove samoorganizovane grupe, aktivistkinje i aktivisti kuvaju u svojim kućama, da bi se obroci, nakon toga, prevozili na mesta za distribuciju koja redovno, bez obzira na vreme, godišnja doba, praznike ili slične okolnosti, obezbeđuju obroke onima koji na drugi način ne mogu sebi da ih obezbede – beskućnicima, starijim sugrađanima, ljudima sa niskim primanjima i svima onima koji su zaboravljeni od strane sistema. Glavni moto kolektiva je solidarnost, a ne milostinja. Za kratko vreme uspeli su da „prodrmaju” socijalne službe i da problematizuju osnove nejednakosti na kojima sistem počiva. Upravo zato, došlo je do pokušaja „preuzimanja” usluge zbog koje su se oni organizovali. Tako je Grad Beograd, posle godina i godina nebrige, odlučio da promeni Odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite i da omogući i onim licima koja nemaju dokumenta da se hrane u Narodnoj kuhinji za vreme vanrednog stanja ili vanredne situacije. Ovo bi bila sasvim dobra mera kada bi se uopšte primenjivala i kada bi motiv za njeno donošenje bila istinska briga za najugroženije, a ne odgovor na građenje odnosa solidarnosti koji svakodnevno praktikuje Solidarna kuhinja.
Na kraju, poslednji nedavni slučaj opet se odnosio na položaj ljudi koji su u situaciji beskućništva. Ovaj slučaj pokazao je da se može drugačije brinuti za ljude u ovoj situaciji, a kada do toga dođe, sistem pokušava da se prilagodi, ili „opere”, kako vam je draže. Tako je tek ove zime, posle nebrojeno zima koje su prošle bez dovoljne podrške, Grad Beograd odlučio da poveća kapacitete u sistemu socijalne zaštite, da pruži dodatne servise ljudima u situaciji beskućništva i da ne propusti da se o tome hvali svakog drugog dana. No, hvalu na stranu, do ove pojačane brige došlo je tek nakon što su različiti kolektivi i pojedinci počeli usmerenije da se bave problemom beskućništva i da ukazuju na zapanjujuću nebrigu, nemar i nesolidarnost koje za ljude u situaciji beskućništva pokazuje gradska vlast.
Pa dobro, šta je bila ideja svega ovoga, zbog čega ste ovo pročitali?
Samo kratko podsećanje da nastavimo da budemo solidarni i da podelimo mali zračak optimizma da se stvari mogu promeniti. Za to je neophodno iznova praktikovati solidarnost i brigu za druge bez obzira da li je ili nije Godina solidarnosti i saradnje.
Autor teksta: Danilo Ćurčić
Fotografija: Ivana Aćimović