Kako definišemo stanje siromaštva?
Da li je ono obrnuto proporcionalno obavljanju rada i sticanju naknade na taj način?
Odgovor na ova pitanja, proizlazi iz konteksta u koji bismo ova dva pojma stavili.
Postoje brojni modaliteti radnog angažovanja, ali i različiti nivoi potreba pojedinca, porodice ili domaćinstva čija (ne)mogućnost zadovoljenja uzrokuje siromaštvo. Najpovoljniji oblik radnog angažovanja svakako jeste zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, uz platu dostojnu života.
Ovakav rad predstavlja jedini oblik radnog angažovanja koji isključuje siromaštvo i rizik od istog. Međutim, postojeća tendencija fragmentacije radnog zakonodavstva za posledicu ima stvaranje raznih oblika obavljanja rada van radnog odnosa. Jedini oblik rada koji Zakon o radu detaljno reguliše jeste obavljanje posla uz zasnivanje radnog odnosa. Samim tim, sva prava iz ovog Zakona garantovana su samo za ovaj vid radnog angažmana. Posledica se ogleda u okolnosti da je osoba, koja svoj rad ulaže za održanje sopstvene egzistencije, a nije zasnovala radni odnos, lišena brojnih prava propisanih Zakonom o radu. Tako na primer, obavljanje rada u oblasti ugostiteljstva, građevine ili poljoprivrede u najvećem broju slučajeva ne podrazumeva mogućnost korišćenja prava sticanih vekovnim društvenim razvojem, poput prava na redovnu zaradu, godišnji odmor, bolovanje, sindikalno organizovanje ili štrajk. Razlog ovome leži u činjenici da postojeći pravni poredak, potpuno ignorišući da veliki broj naših sugrađana obavlja navedene vrste poslova, ova lica ne prepoznaje kao zaposlene, već kao radno angažovane bez zasnovanog radnog odnosa i to na privremenim, povremenim ili sezonskim poslovima. Zaključak se sam nameće: Na ovaj način rad na crno umesto da bude potisnut (što je bila osnovna intencija podvođenja navedenih vrsta radnih odnosa pod zakonski okvir mimo postojećeg Zakona o radu) isti biva, uz ostvarivanje minimuma radnih prava, legalizovan. Navedeni poslovi spadaju u kategoriju najlošije plaćenih jer ih najčešće obavljaju osobe sa niskim nivoom stručne kvalifikacije, te se uviđa obrazac po kojem je država na ovaj način zapravo obezbedila jeftinu radnu snagu poslodavcima.
Ako se vratimo na gorespomenute kontekste i opet postavimo pitanje o (ne)uslovljenosti siromaštva radnim angažovanjem na primer samohrane majke petoro dece na neredovnom nadničarskom poslu, sa desetočasovnim radnim vremenom i dnevnicom od oko 2.000 dinara, da li ćemo ostati pri tvrdnji da je odgovor uvek isti i da obavljanje bilo kakvog rada nužno isključuje rizik od siromaštva?
Deo sistema društvenog uređenja čiji je cilj uspostavljanje održivog odnosa rada i siromaštva, u smislu sprečavanja socijalne isključenosti pojedinca usled nemogućnosti radnog angažovanja iz različitih razloga, ali i sistemskog podsticanja na prevazilaženje siromaštva upravo radnim angažovanjem jeste sistem socijalne zaštite.
Krovni propis koji uređuje ovu oblast, Zakon o socijalnoj zaštiti, propisuje da je bazični uslov za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć (najčešćeg vida materijalne podrške socijalno ugroženoj kategoriji stanovništva) da pojedinac, odnosno porodica svojim radom ne ostvaruju prihod veći od iznosa novčane socijalne pomoći. Isti Zakon ovlašćuje Vladu da propiše koji su to prihodi od uticaja na sticanje prava na novčanu socijalnu pomoć. Vlada 2011. godine donosi Uredbu kojom za relevantna primanja po osnovu rada propisuje:
- prihod po osnovu radnog odnosa,
- povremenih i privremenih poslova,
- ugovora o delu,
- poljoprivredne delatnosti,
- samostalne delatnosti,
- naknadu za vreme nezaposlenosti.
Propisujući sve navedene vrste prihoda, bez obzira na to da li je radni odnos zasnovan, pokazana je nesenzitivnost prema položaju svih marginalizovanih grupa, kojima iznos novčane socijalne pomoći od 10.385 dinara za pojedinca nije i ne može biti dovoljan za zadovoljenje osnovnih životnih potreba na mesečnom nivou. Jednostavno, usled prenisko postavljenog iznosa novčane socijalne pomoći ovi ljudi su primorani da se radno angažuju u različitim oblicima kako bi se izborili za svoju fizičku egzistenciju. Ti oblici neretko podrazumevaju rad na crno praćen i radnom eksploatacijom. Razlog ovome upravo leži u okolnosti da bilo koje radno angažovanje, regulisano zakonom, čak i ono neredovno sa niskim primanjima, isključuje pojedinca, odnosno porodicu iz prava na novčanu socijalnu pomoć. Praktično pojašnjeno: ako bi vas nemogućnost da preživite sa iznosom od 10.385 dinara (što složićete se i nije tako neostvarivo) motivisala da 15 dana u 3 meseca radite građevinske poslove i da za to zaradite 33.000 dinara bili biste diskvalifikovani iz sistema socijalne zaštite koji vas zbog ove okolnosti ne bi više smatrao socijalno ugroženom osobom i to sve u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti. Ovakvim zakonskim rešenjima socijalna zaštita postaje opozit svojoj svrsi i umesto da osnažuje pojedinca ili porodicu za samostalan život doprinosi uspostavljanju i održavanju začaranog kruga siromaštva.
Nažalost, važeći propisi su takvi i možemo samo konstatovati da zbog njihove neusklađenosti sa društvenom stvarnošću trpe oni kojima je podrška najpotrebnija.
Međutim, postoji jedan propis koji, između ostalog, reguliše radno angažovanje u poljoprivrednoj delatnosti i uređuje pravni položaj ljudi koji za poslodavca pretežno obavljaju poslove sadnje, berbe, setve, žetve ili orezivanja.
To je Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima, kolokvijalno nazvan „Zakon o sezoncima“, donet 2018. godine. Pored svih nedostataka o kojima je već pisano (platu zamenjuje naknada za rad, zdravstveno osiguranje se može realizovati samo u slučaju povrede na radu, ugovor između poslodavca i radnika se može zaključiti i u usmenoj formi) ovaj propis, u konotaciji sa postojećim sistemom socijalne zaštite, propisuje jedno dosta progresivno pravilo koje je u potpunosti u skladu sa prirodom radnog angažovanja koje reguliše. Zakonodavac je u konkretnom slučaju uzeo u obzir činjenicu da se ovi poslovi obavljaju sporadično i da su neretko slabo plaćeni, te da se samim tim ne mogu smatrati redovnim radnim angažovanjem kojim se pojedinac može dugoročno baviti i od kojeg sebi može obezbediti ustaljene prihode. Pretpostavljajući iz ovog motiva, zakonodavac nedvosmisleno propisuje u članu 9. st. 3:
,,Naknada za rad ostvarena u skladu sa ovim zakonom nije od uticaja za ostvarivanje i korišćenje prava na novčanu socijalnu pomoć koja se ostvaruje u skladu sa propisima o socijalnoj zaštititi“.
Zbog toga je obavljanje sezonskih poslova u poljoprivredi jedini oblik rada bez zasnivanja radnog odnosa koji nije od uticaja na ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć.
Nažalost, postojanje određenog propisa i njegova dosledna primena u našem društvu često su dva potpuno ambivalentna pojma. U tom smislu, ova odredba Zakona o sezoncima predstavlja potpunu nepoznanicu u svakodnevnom delovanju centara za socijalni rad koji smatraju da su prihodi od sezonskih poslova od uticaja na ostvarivanje prava novčanu socijalnu pomoć. Osnov za ovakvo postupanje centri za socijalni rad pronalaze u Pravilniku o obrascima u postupku ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć, koji mimo važećih zakona u prihode od uticaja svrstava i prihod od sezonskog rada. Na ovaj način centri za socijalni rad krše osnovne pravne postulate jedinstvenog pravnog poretka i hijerarhije pravnih akata i to na uštrb najranjivije kategorije našeg stanovništva. Pošto je Inicijativa A 11 u pojedinačnim slučajevima nebrojano puta ukazivala centrima za socijalni rad na ovaj nedostatak u obračunavanju prihoda i tom prilikom nailazila na potpuno ignorantski odijum, ostaje nam da zaključimo da ovakva praksa nepoštovanja Zakona nije posledica neznanja već čistog nemara.
Zbog svega navedenog, Inicijativa A 11 se pisanim Apelom obratila Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sa namerom da ukaže na nezakonitu praksu centara. Pored ukazivanja, apelovali smo i da nadležni ministar u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima izmeni pomenuti Pravilnik brisanjem stavke o uticaju prihoda ostvarenih sezonskim radom na korišćenje prava na novčanu socijalnu pomoć.
U slučaju usvajanja našeg apela benefiti bi bili dvostruki: prvo, dao bi se doprinos uspostavljanju koherentnijeg pravnog sistema i drugo, mnogo bitnije, stvorila bi se mogućnost da najugroženiji građani mogu paralelno da uz materijalnu podršku koju im pruža sistem socijalne zaštite ostvare i dodatni prihod, neophodan za iole pristojan život.
Obavljanje posla mimo primanja novčane socijalne pomoći ne predstavlja hir ovih ljudi, već trzaj za opstankom. Nepravedno uspostavljen narativ da korisnici novčane socijalne pomoći izbegavaju radno angažovanje suprotan je zakonima elementarne logike, ako se u obzir uzme iznos od 10.385 dinara koji im na osnovu ovog prava sleduje. Ovaj iznos predstavlja petinu minimalne potrošačke korpe i nije moguće opstati bez dodatnog radnog angažovanja. Umesto da bude osnaženo, povremeno radno angažovanje se kažnjava i to izbacivanjem iz sistema podrške.
I siromašni ljudi rade. Bez obzira na to oni i dalje ostaju siromašni. Istina možda teška za prihvatanje, ali vidljiva na svakom koraku i to svima sem onima čija je dužnost da tu istinu vide najjasnije.
Autor teksta: Uroš Ranđelović, pravni savetnik Inicijative A 11