Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja mesecima unazad predstavlja registar Socijalna karta u boljem svetlu nego što on zapravo jeste, dok istovremeno odbija da algoritam i izvorni kod registra učini javno dostupnim. Nažalost, time se sprečava dijalog o posledicama digitalizacije socijalne zaštite i gubitka socijalne pomoći za desetine hiljada najsiromašnijih građana Srbije.
Tako je, primera radi, u novinskom članku “Dodatna pomoć za još 115.388 građana” od 23.10.2023. godine Ministarstvo iznelo brojne tvrdnje o dosadašnjim implikacijama primene Socijalne karte koje bi mogle uputiti čitaoce na zaključak da je određen broj naših sugrađana naknadno integrisan u sistem socijalne zaštite kroz sticanje neke vrste dodatne pomoći, a da je sve to posledica otpočinjanja sa primenom Socijalne karte. Slično se dešava i u drugim tekstovima u kojima se prenose saopštenja Ministarstva.
Istine radi, važno je napomenuti da od početka primene Socijalne karte nije obezbeđena dodatna pomoć za navedenih 115.388 građana, već su oni samo registrovani kao potencijalni korisnici.
U praksi registracija potencijalnih korisnika znači da je socijalnom radniku pristigla notifikacija o mogućnostima da određeno lice koristi svoje pravo. Da bi se tako nešto i desilo neophodno je da ono o tome bude obavešteno i da po obaveštenju za to svoje pravo i podnese zahtev. Na kraju, neophodno je i da zahtev za to, dodatno pravo bude prihvaćen.
U kom procentu od navedene brojke se to u stvarnosti desilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja do sada nije objavilo.
Ono što nam je do sada poznato tiče se sledećeg:
Sa primenom Zakona o socijalnoj karti otpočelo se 1. marta 2022. godine i neposredno pre toga, 1. februara 2022. godine broj korisnika prava na novčanu socijalnu pomoć bio je 211.266 građana. Početkom avgusta 2023. godine taj broj se smanjio na 176.580.
Rezultat primene Socijalne karte – oko 17% manje korisnika prava na novčanu socijalnu pomoć trenutno ili trajno izbrisanih iz sistema socijalne zaštite.
Pored navedene disproporcije registrovanih, obaveštenih i svrstanih u korisnike prava izostavljen je i podatak o ukupnom broju prava i usluga povodom kojih Registar obrađuje podatke. Naime, sva obaveštenja koja Registar upućuje službenim licima kategorizovana su u 5 grupa:
- Neusaglašenost podataka iz internih evidencija,
- Greške isključenosti,
- Greške uključenosti,
- Neusaglašenost podataka sa izvornim evidencijama,
- Obaveštenja da je došlo do promena u izvornim evidencijama.
Od ovih 5 grupa obaveštenja jedna (greška isključenosti) ukazuje na mogućnost da određeno lice koristi neko pravo koje do sada nije koristilo.
Dakle, samo jedna kategorija obaveštenja u sistemu Socijalne karte ima proaktivan karakter, dok su ostale restriktivne prirode i za posledicu uglavnom imaju smanjenje obima ili potpuno isključivanje iz ostvarivanja prava.
Zakonom o socijalnoj karti predviđena je obrada podataka o socijalno-ekonomskom statusu kao preduslovu za ostvarivanje prava iz oblasti socijalne, dečije i boračko – invalidske zaštite, a Registrom se obrađuju podaci koje se odnose na ukupno 38 pojedinačnih prava iz ovih oblasti. Greška isključenosti obuhvata pravo na dečiji dodatak, pravo na naknadu troškova boravka u predškolskoj ustanovi za decu korisnike novčane pomoći i za decu bez roditeljskog staranja i pravo da vam se iznos novčane socijalne pomoći uveća ako ste u međuvremenu postali punoletni.
Dakle, ova ograničena proaktivnost vezuje se za ostvarivanje samo 4 od ukupno 38 pojedinačnih prava.
Zbog toga smatramo da nametnuti narativ o doprinosu Socijalne karte pravednosti i efikasnosti čitavog sistema socijalne zaštite ne može da opstane – registar deluje proaktivno samo u 10% slučajeva.
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja često navodi da je ,,iz evidencije za dobijanje pomoći skinuto čak 13.663 pokojnika, među kojima je i rekorder na čije ime je država uplaćivala socijalnu pomoć pune dve decenije pošto je umro“.
Svako zna da je postupak obnavljanja prava na novčanu socijalnu pomoć postavljen tako da je ove vrste zloupotreba činio apsolutno nemogućim i odgovornost za ovakve situacije se ne može svaljivati na korisnike prava (koji su preminuli), već isključivo na inertnost celokupnog sistema koja neće biti otklonjena “revolucionarnošću” Socijalne karte.
Zbog čega je to tako?
Zakon o socijalnoj zaštiti deli korisnike prava na novčanu socijalnu pomoć na radno sposobne i nesposobne za rad. Članom 85. stavom 3. Zakona je propisano da pojedincu koji je sposoban za rad, odnosno porodici u kojoj je većina članova sposobna za rad pripada novčana socijalna pomoć u trajanju do 9 meseci u toku kalendarske godine. Po isteku devet meseci, ovaj korisnik novčane socijalne pomoći mora da sačeka 3 meseca i da opet podnese zahtev za ostvarivanje prava. U postupku po podnetom zahtevu će se iznova preispitivati svi zakonom predviđeni uslovi kao i kada je prvi put podnesen.
S druge strane, radno nesposobni ostvaruju pravo na novčanu socijalnu pomoć tokom cele godine, neprekidno. Upravo radi sprečavanja zloupotreba član 96. Zakona o socijalnoj zaštiti uvodi pravilo da se u maju svake godine njihovo pravo podvrgne reviziji koju sprovodi nadležni centar za socijalni rad. Ta revizija podrazumeva obaveštavanje korisnika, uzimanje izjave od korisnika o njegovom socijalno-ekonomskom položaju koje on potkrepljuje određenom dokumentacijom o činjenicama o kojima se vodi službena dokumentacija. Državni organi kod kojih se vodi ova evidencija jesu Nacionalna služba za zapošljavanje, Poreska uprava, Republički geodetski zavod, Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja i Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Jednom godišnje svaki korisnik prava na novčanu socijalnu pomoć, bio on radno sposoban ili ne, mora iznova dokazati potrebu za ostvarivanjem ovog prava pred nadležnim centrom za socijalni rad i to dokazivanje uključuje i angažman drugih državnih organa.
Iz informacija koja iznosi Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja može se zaključiti da nadležni organi pre primene Registra socijalna karta ne samo da nisu uspeli da utvrde nečiji ekonomsko-socijalni status već ni to da li je ova osoba među živima. Osoba koji nije među živima ne može svake godine da daje izjavu pred centrom za socijalni rad, ne može da traži da joj se izda dokumentacija od strane 5-6 državnih organa, ne može da podnese novi zahtev za novčanu socijalnu pomoć. Okolnost da neko više nije živ mora biti utvrđena u redovnim postupcima pred nadležnim organima jer je sam postupak tako ustrojen da ona nije mogla proći neopaženo. Samim tim, uzrok dosadašnje prakse nema nikakve veze sa odsustvom Socijalne karte u sistemu socijalne zaštite, već jedino i isključivo sa nemarom i neprofesionalnošću u proverama koje nisu sprovođene u skladu sa zakonom.
Dogmatično zastupanje teze o Socijalnoj karti kao čarobnom štapiću koji rešava sve probleme u socijalnoj zaštiti rezultat je grubog nerazumevanja ovih problema i to nažalost od onih čiji je posao da se tim problemom bave najtemeljnije. Umesto regulisanja nagomilanih problema u sistemu socijalne zaštite, donošenje Zakona o socijalnoj karti se počelo nametati kao rešenje za sve nagomilane probleme u oblasti socijalne zaštite.
Podsećamo da iznos novčane socijalne pomoći za tročlanu porodicu čini samo 38,61% minimalne potrošačke korpe i da u Srbiji od 2020. godine nisu poznati podaci o broju apsolutno siromašnih građana zbog prestanka rada Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, kao i da inflacija najviše pogađa siromašne zbog neproporcionalno većeg poskupljenja osnovnih životnih namirnica. Možda treba shvatiti da socijalna sigurnost nije obaveza države prema građanima, već pravo građana koje država mora da poštuje.
