Kako dostupnim mehanizmima zaštite sprečavamo prinudna iseljenja najugroženijih?

Četrdesetjednogodišnja Špresa Zumeri u neformalnom naselju „Antena“ u Beogradu živi od 1999. godine. Nakon što je sa porodicom raseljena zbog rata na Kosovu, preživljavanje je ostvarila sakupljajući sekundarne sirovine, poput mnogih drugih stanovnika ovog romskog naselja.

Ukupno oko četrdeset porodica, uglavnom interno raseljenih sa Kosova, godinama je živelo u ovom naselju. Krajem marta 2023. godine dobili su rešenja Komunalne inspekcije Grada Beograda kojim im se naređuje da u roku od 24 sata sruše svoje kuće, a koje nadležni zvanično tretiraju kao „komunalni otpad“, bez mogućnosti da se žalbom odloži izvršenje ovih rešenja. Nije im bio ponuđen alternativni smeštaj, što je obaveza predviđena zakonom koji reguliše stanovanje i međunarodnim ugovorima koji su deo pravnog poretka u Srbiji, pre svega Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

Nakon saznanja da su lokalne vlasti u Beogradu već srušile dve napuštene drvene barake, Inicijativa A 11 uputila je hitan apel za reagovanje brojnim nadležnim institucijama, uključujući Zaštitnika građana, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, kao i Sekretarijat za socijalnu zaštitu Grada Beograda. Takođe, Evropskom sudu za ljudska prava podnet je zahtev za određivanje privremene mere. Već narednog dana, Sud je usvojio privremenu meru kojom je iseljenje praktično odloženo do 20. aprila 2023.

Osim toga, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti preporučio je lokalnim vlastima da se uzdrže od prinudnog iseljenja.

Ovo je samo jedan od slučajeva prinudnih iseljenja marginalizovanih zajednica u Beogradu, u kojima su državne institucije pokušale da zaobiđu međunarodne standarde ljudskih prava i Zakon o stanovanju i održavanju zgrada. Ovaj slučaj je takođe pokazao da postoji sistemska prepreka za zaštitu prava na stanovanje najugroženijih pojedinaca u neformalnim naseljima, jer se njihovi domovi mogu tretirati kao „komunalni otpad“, što im ne pruža nikakve pravne mehanizme zaštite od iseljenja, već olakšava i omogućava prinudno iseljenje. Ovakva praksa dehumanizacije nečijeg životnog prostora često se pokazivala „efikasnom“ kada je u pitanju rušenje domova u kojima zapravo stanuju – ljudi.

Nakon određivanja privremene mere, komunalna inspekcija je poništila sopstvena rešenja o rušenju objekata direktno se pozivajući na odredbe Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Špresa i drugi privremeno su bili zaštićeni budući da je izvršenje odloženo dok se ne obezbedi trajni smeštaj stanovnicima ovog naselja.

Ovo predstavlja jedan od retkih primera direktne primene ovog Pakta u Srbiji i ukazuje na to kako međunarodni instrumenti za zaštitu ljudskih prava mogu direktno pomoći pojedincima u ostvarivanju prava na adekvatno stanovanje.

Uprkos svemu, stanovnici „Antene“ ponovo su se suočili sa sličnim problemima godinu kasnije. U požaru koji je zahvatio naselje 4. avgusta 2024. godine, jedna porodica sa petoro maloletne dece ostala je bez barake, koja im je bila jedini dom. Prinuđena da se, sa svima ostalima, preseli na obližnji parking na Bežanijskoj kosi bila je i starija žena narušenog zdravlja. Sa dvoje maloletne dece na ovom parkingu su, na izuzetno visokim temperaturama, između ostalih završile i još dve stanarke.

Uprkos činjenici da je požar primorao ove porodice, među kojima je bilo i beba, da danima borave na ulici, nadležni organi nisu adekvatno reagovali na posledice vanredne situacije. Inicijativa A 11 i danas pruža podršku građanima i građankama pogođenim požarom, koji su mahom privremeni krov pronašli u drugim neformalnim naseljima.