Sa Majskih susreta 2025
Socijalno stanovanje u Srbiji danas je nepriuštivo za one kojima je namenjeno, a stambena kriza i građane s redovnim prihodima gura u siromaštvo. Borba protiv ilegalnih iseljenja i finansijalizacije stanovanja, odnosno njegovog tretiranja isključivo kao robe na tržištu, teška je bez kritične mase koja će organizovati, na ulicama i pred institucijama, braniti svakog ugroženog pojedinca, zaključak je diskusije o stambenoj nepravdi koja je u četvrtak, u okviru Majskih susreta Inicijative A 11, održana u Beogradu.
Kako je prisutnima na diskusiji u kafe-baru 16 rekao Danilo Ćurčić iz Inicijative A 11, vrlo je jasno da javno zemljište širom Srbije više služi privatnim interesima i kapitalu nego javnom interesu i rešavanju problema stanovanja, što se jasno vidi i u Beogradu gde se lokacije koje su u javnoj svojini radije prodaju ili koriste za izgradnju stambeno-poslovnih kompleksa, nego što se koriste za izgradnju socijalnih i priuštivih stanova.
„Izostaje politizacija tog pitanja i veliko je pitanje kako sada vratiti moć u ruke građana, nakon decenija propuštenih prilika“, rekao je Ćurčić.
Posetioci Majskih susreta uoči diskusije pogledali su dokumentarni film „Mother City“ o borbi samoorganizovanih stanovnika Kejptauna za raspolaganje zapuštenim javnim prostorom u centru ovog grada Južnoafričke republike. Nakon aparthejda, odnosno rasne segregacije crnačkih stanovnika od belaca, građani Kejptauna i dalje osećaju posledice rasizma koje je sada samo obučeno u demokratsko odelo – u centru grada ne mogu da se grade priuštivi stanovi za ugroženo stanovništvo, već je njima mesto na obodu grada, daleko od pogleda belaca.
Širom sveta, u Kejptaunu i u Srbiji, potrebna je jaka politička moć da se pobedi korupcija koja odgovara predstavnicima krupnog kapitala, objasnio je na diskusiji Darko Vesić iz Centra za politike emancipacije.
„Pitanje je gde se moć nalazi, kako bismo je preuzeli. Moć je danas u finansijskom kapitalu koji stalno traži priliku za investiranje, a nekretnine su vrlo privlačan sektor za ulaganje za one s viškom kapitala. Naročito je za biznise danas zaduživanje jeftin i isplativ način da ulažu, kamate su im niske, sve je kod nas faktički podređeno zaradi i nećete ni čuti priču o, recimo, izgradnji socijalnih stanova bez da se iza toga ne krije nega tržišna strategija. Nikakvo stanovanje danas nije priuštivo – pa ni socijalno“, rekao je Vesić i dodao građanima jedino preostaje da se organizuju.
I dok su stanovnici Kejptauna istorijski navikli da je država uvek protiv njihovih interesa, u Srbiji tek odnedavno može da se oseti takva atmosfera. Istorija je stanovnike Kejptauna naučila samoorganizovanju i borbi, što nisu uslovi u kojima su odrastale generacije u Srbiji i sada je izazov pronaći način da se zajednički borimo protiv krupnog kapitala, izvršitelja i nelegalnih iseljenja, poručila je na diskusiji Milena Repajić iz Združene akcije „Krov nad glavom“.
„Učimo se da država nije saveznik. Apsolutno nezamislive stvari se sad i kod nas dešavaju, građani više ne veruju da je nemoguće da ih država izbaci na ulicu. Imate naselje Kamendin, gde je jasno vidljivo kako je dosadašnja politika socijalnog stanovanja podbacila – ugrožene građane uselili ste u socijalne stanove i podvrgli kirijama koje ne mogu da plaćaju, problem niste rešili, a dobili ste getoizaciju“, navela je Milena Repajić, članica kolektiva koji se bori protiv prinudnih iseljenja.
Budući da su i aktivisti u Kejptaunu faktički osvojili javne prostore – uselili se u njih i proglasili ih svojim domom, jer drugi nemaju, Repajić pita koliko je to uopšte pogrešno.
„Šta je tačno bespravno u situaciji u kojoj su građani potpuno obespravljeni i bez ijedne opcije?“, pita ona.
Protagonista priče prikazane u dokumentarnom filmu Mother City Nkosikhona Swartbooi bio je gost ove tribine na Majskim susretima i podelio iskustva s prisutnima. Poručio je da je stambena nepravda globalni trend koji se drugačije doživljava u različitim sredinama, ali bi principi borbe bili isti – organizovanje.
„Mi smo bili pod režimom aparthejda, bili smo kriminalci jer smo postojali, ustav nas je terao na marginu zbog boje kože. Pigment je odlučivao gde ćete biti raseljeni po gradu – što ste tamniji, to ste dalje od urbanog centra. I nama su sada zakoni lepi na papiru, ali to su samo napisane reči koje ne znače ništa, naročito ne znače radničkoj klasi. Nijednu novu stambenu jedinicu za socijalno ugrožene nismo dobili od 1994. godine. Naša efektivna borba je počela 2016. godine i nije prestala do danas“, rekao je ovaj aktivista, objašnjavajući da ova samoorganizovana grupa vodi vrlo direktnu, neposrednu borbu i na ulicama i pred sudovima, usmerenu ne na institucije, već na pojedince u vlasti.
„Na reči i na dela reaguje čovek, ne institucija ili organ. Dosta taktika koje primenjujemo videli smo u Barseloni, gde je aktivistkinja za stambena prava postala gradonačelnica. Ako je problem u bankama – idemo pred banke. Idemo pred domove onih koji su odgovorni, tražimo da nas čuju jer moraju da nas čuju“, objasnio je Nkosikhona Swartbooi prisutnima na Majskim susretima Inicijative A 11.
Učesnici diskusije složili su se da uspešna inicijativa u Srbiji ne sme da ostane na rečima, već se mora izgraditi mehanizam koji vode ljudi spremni da istraju za promene. Brzih rešenja, navode, nema, a aktuelni talas protesta daje nadu da više ne možemo da se vratimo na pređašnje stanje.
Foto: Teodora Vulović
U Beogradu, 30. maja 2025. godine
