Inicijativa A 11 pokrenula audio podcast o ljudskim pravima

10. jul, 2019. – Inicijativa A 11 pokrenula je seriju intervjua o temama koje se odnose na ostvarivanje ljudskih prava u Srbiji. Epizode su dostupne na podcastu Inicijative

Prva u nizu epizoda, odnosi se na pitanje održavanja javnih rasprava u Srbiji i procedura za donošenje propisa. U razgovoru koji pokušava da odgovori na pitanja zbog čega su javne rasprave važne, šta su problemi sa njima i zbog čega se (uglavnom) ne sprovode, Tara Tepavac iz CRTA i Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra govore o iskustvima koje su ove organizacije imale u različitim procesima donošenja propisa u Srbiji i istraživanja o ovoj temi. 

Ovde možete pročitati transkript razgovora
Danilo Ćurčić: Dobar dan, dobrodošli u prvi podkast Inicijative A11 u kome ćemo, u seriji razgovora, pričati o određenim aspektima ljudskih prava i pokušavati da objasnimo na koji način neke stvari o kojima pričaju organizacije za zaštitu ljudskih prava utiču na život građana Republike Srbije. Današnja, prva emisija, odnosi se na problem o kome se jako dugo priča. To je pitanje postojanja ili nepostojanja javnih rasprava prilikom donošenja propisa, i posledica koje po njihov kvalitet imaju ovakve situacije u kojima ministarstva ne sprovode javne rasprave. O tome ćemo danas razgovarati sa Tanjom Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, i Tarom Tepavac iz organizacije CRTA. 

Znamo da CRTA jako dugo prati rad Parlamenta – način na koji se usvajaju zakoni i kako izgledaju rasprave o tim zakonima. Kako izgledaju statistike propisa koji se donose po hitnoj procedure, i na koji način možemo da pratimo da li se situacija u pogledu organizovanja javnih rasprava, odnosno uključivanja društva i organizacija civilnog društva u donošenje zakona menja na bolje ili na gore u Srbiji?

Tara Tepavac: Ono što smo mi primetili u poslednje vreme jeste da je taj proces kako se zakoni u samom plenumu pretresaju i kako se o njima raspravlja, veoma problematičan. Jako često dešava da se zakoni usvajaju po hitnoj proceduri. Sad, pitanje je šta to znači. Hitna procedura je nešto što je predviđeno samim zakonom, i to postoji sa razlogom, ali takođe postoji kao nešto što nije redovno, dakle ne bi trebalo da se koristi toliko često. Kada se pogledaju statistike, trenutno, u recimo celom 11. sazivu koji traje od 2016. godine, negde oko 44%, a sad u 2019. to je skočilo na 48% zakona, usvaja se po hitnoj proceduri.

Danilo Ćurčić: Utisak je da je broj mnogo veći. Kada se uradi istraživanje koji su propisi u pitanju, možemo da vidimo koliko je situacija još gora.

Tara Tepavac: Jeste. Hvala ti. To je upravo nešto na šta mi stalno pokušavamo da skrećemo pažnju. Recimo, u poslednjem izveštaju Evropske komisije puno se pričalo o samom Parlamentu. Govori se koliko su te prakse koje se zloupotrebljavaju, poput hitnog postupka, objedinjavanja više tačaka dnevnog reda u jednu raspravu ili, recimo, umesto da se raspravlja o amandmanima, da se priča o nečem sasvim drugom, dakle, da su te prakse veoma degradiraju rad Parlamenta i učešće poslanika u donošenju zakona. 

Kada pogledamo kako se donose zakoni, moramo da razdvojimo dve grupe zakona. Jedno su zakoni o međunarodnim sporazumima, koji se vrlo često donose, u praksi i u teoriji, po hitnom postupku, kod nas ne toliko često koliko bi mogli, u kojima i nije toliko važno da sami poslanici raspravljaju, tako da hitan postupak i može da se koristi. A druga stvar je kada se usvajaju novi zakoni ili izmene i dopune zakona. I kada se kod nas ta statistika, da kažem, razbije, kada se pogleda ukupan broj zakona koji se donose po hitnoj proceduri, to je 48%. Međutim, kada izdvojimo samo nove zakone i izmene i dopune zakona, o kojima poslanici zaista treba u redovnom postupku da raspravljaju, taj broj je mnogo veći. Govorim o nekih, recimo, preko 68% u ovom sazivu, što je izuzetno veliki procenat zakona.

Danilo Ćurčić: Kako vi vidite stanje u ovoj oblasti, s obzirom da smo imali situacija, od Zakona o rodnoj ravnopravnosti, pa do nekih drugih propisa, da zapravo javne rasprave ili nisu uopšte organizovane, ili su organizovane na taj način da nisu bile adekvatne, odnosno da nije uzimano u obzir ono što su stavovi stručne javnosti ili građana i građanki?

Tanja Ignjatović: Čini mi se da predlagač zapravo usvoji ono što ima nameru da usvoji, bez obzira šta kažu oni koje to pogađa ili oni koji se time bave. Rekla bih da nas nekako doživljavaju kao da smo neprijatelji i kao da hoćemo da u svakoj stvari vidimo ono što ne valja, umesto onoga što valja. Ali većina naših organizacija ima direktne kontakte sa ljudima koji imaju određeni tip problematike. Autonomni ženski centar svakoga dana ima kontakte sa ženama koje su izložene nekim vrstama nasilja, najčešće nasilju u porodici i partnerskim odnosima, ili drugim vrstama. Ali to nije samo njihov, kako da kažem, lični problem. 

To su zapravo njihova iskustva sa nizom institucija gde one mogu da ostvaruju – dakle, mogu po zakonu, ili ne mogu po postojećem zakonu, da ostvare neka prava. Mi, dakle, vrlo konkretno, na dnevnoj bazi vidimo šta u sistemu nije dobro zakonski regulisano, ili šta jeste regulisano, a gde nema primene, zbog čega je taj zakon potpuno besmislen. Dakle, ako vi imate nešto što ne može da se ostvari, to je kao da i nemate.

Ako sad treba da pređem na neke konkretne zakone, moji omiljeni prošle godine su bili, recimo, Zakon o zabrani diskriminacije. O tom zakonu se dugo ništa nije govorilo, iako se on nalazio u Akcionom planu za Poglavlje 23, dakle osnovna prava, i trebalo je da bude izmenjen u periodu između 2016. i 2018. godine. Odjedanput, čudom, našao se kao predlog u februaru mesecu ove godine u Narodnoj skupštini, bez javne rasprave. Dakle, vrlo je neobično da se to desi, mada moram da priznam da je analizu primene tog zakona 2017. godine radila Poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Dokument analize usklađenosti sa evropskim standardima ne može nigde da se nađe. Ona je imala čak i diskusiju sa izabranim ciljnim grupama, ali to je njen interni postupak, to nije javna rasprava. Ona je to predala ministarstvu zaduženom za socijalnu politiku, koje je u međuvremenu zapravo napravilo taj sektor za antidiskriminacionu politiku.

Danilo Ćurčić: Za koji se ne zna kako se nadležnosti prepliću i šta se sve tu dešava.

Tanja Ignjatović: Slažem se. I odjedanput je taj, ne mogu da kažem ni nacrt, jer on nije bio ni u fazi nacrta, nismo ga videli ni u konsultacijama ni u javnoj raspravi, ušao u Parlament. I još zanimljiviji je, recimo, bio Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Taj zakon uključuje i nasilje prema ženama. Malo je više svedeno na nasilje u porodici i intimno-partnerskom odnosu nego ono što bi trebalo da bude okvir, imajući u vidu da dva ključna međunarodna ugovora odlučuju sadržaj toga zakona. Jedan je Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, dakle to vam je alfa i omega za pravljenje zakona, a drugi je Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja nad ženama. E sad, to je zanimljivo: isto ministarstvo za taj zakon, koji je posebni zakon antidiskriminacioni, pravi konsultacije. 

U nacrtu zakona na sajtu tog ministarstva mi možemo da vidimo komentare svih koji su dali te komentare. Možemo da ih pročitamo, i možemo da vidimo u onim “track changes”, da vidimo šta je ministarstvo usvojilo. Međutim, kad pogledate šta je usvojilo, ostanete potpuno bez teksta. Tu su razna udruženja koja nemaju nikakve veze sa rodnom ravopravnošću predlagala razne stvari; to su multinacionalne kompanije ili strana preduzeća, već ne znam šta je recimo NIS u ovom trenutku, da li je to strano preduzeće sa ruskim kapitalom, Udruženje poslodavaca; razni svesrpski savezi svega i svačega, zabrinuti za porodicu, pokret Dveri… Svi su oni imali razne predloge, uglavnom restriktivne.

Danilo Ćurčić: Nauštrb prava…

Tanja Ignjatović: Nauštrb već ostvarenih prava, koje je ministarstvo usvojilo. A paradoksalno, nijedan predlog Autonomnog ženskog centra nije usvojen, a pri tome, to su bili vrlo skromni predlozi, tipa: “molim vas, prepišite definiciju o rodno zasnovanom nasilju iz Konvencije Saveta Evrope, i nemojte praviti pravnu zbrku!” Odjedanput, pojavljuje se engleski prevod tog zakona, navodno otišlo u Brisel, i vi vidite da tekst engleski i srpski ne odgovaraju, ali ne znate koji je zapravo onaj za domaću upotrebu, da li je ovaj za briselsku upotrebu, da dobijemo plus, a onda će domaći biti ova srpska varijanta, koja je mnogo lošija. 

Dakle, mi trošimo energiju da ispratimo ta meandriranja vlade, ministarstava, da se dođe do onoga što oni zapravo žele, umesto da trošimo energiju da argumentovano diskutujemo zašto određeni pojmovi moraju da budu definisani na određeni način, zašto ne smeju da se neki članovi izmene na način koji nas vraća unazad, odnosno oduzima nam dostignuta prava.

Danilo Ćurčić: To je ono što je meni uvek pitanje kod tih javnih rasprava. Čini mi se da je nekako uvek tu granica između iscrpljivanja organizacija koje se bave određenim temama kroz besmisleno uvođenje u razne radne grupe, pozive za sastanke. Mi na neki način učestvujemo u svim ovim procesima tek na onom nivou kao kad smo već odredili gde ćemo da stavimo vrata, a onda sad vas zovemo da vas pitamo hoćete li zelena ili žuta vrata. Dakle, već je sve gotovo, samo je pitanje hoćete li zelenu ili žutu boju. A vrata su na pogrešnom mestu, je l’.

Tanja Ignjatović: Šta čini dobru javnu raspravu? Šta uopšte treba da se desi? Valjda je poenta da se čuju različita mišljenja, različita argumentacija, da se pretresu ta rešenja koja su ponuđena u nacrtu zakona i da se čuje u praksi, iz ugla različitih stručnih organizacija, šta u praksi tu može da bude problematično rešenje. Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom je jedan od odličnih primera toga šta se desi kada jedno manjkavo rešenje po hitnom postupku uđe u proceduru, usvoji se po hitnom postupku u Parlamentu, zajedno sa 30 drugih tačaka dnevnog reda, uključujući i Zakon o budžetu, i onda posle 6 meseci, kada vidi reakciju i manjkava rešenja koja su usvojena, Vlada ponovo predlaže – opet po hitnom postupku – izmene i dopune tog zakona. I onda opet usvaja manjkava rešenja. 

Danilo Ćurčić: Vrtimo se u krug. Ono što je meni tu zanimljivo, kod tog zakona posebno, jeste da taj nivo neodgovornosti prilikom donošenja Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, i te izmene posle 6 meseci i najave novih izmena koje se još nisu desile, meni lično ne ostavlja drugi utisak nego da je to zla namera. To ne može da bude toliki nivo neprofesionalnosti, neznanja, nestručnosti. Dakle, tu mora da je postojala neka zla namera, da se na kraju smanje davanja za trudnice, porodilje i druge kategorije koje su obuhvaćene tim zakonom. Ja ne vidim drugo obrazloženje vezano za ovaj konkretan zakon. Oni su čak dobili mišljnje Poverenice u vezi sa određenim pitanjima. To uopšte nije uzeto u obzir, gde im se kaže: „ovo će značiti da ste diskriminisali određene kategorije žena“.

Tanja Ignjatović: To je direktna diskriminacija, to ne smete da radite.

Danilo Ćurčić: Nemojte ovo, ne kažem vam zato što vas ne volim, nego zato što je vaša dužnost da donesete zakon, da predložite zakon koji će biti u skladu sa Ustavom ove zemlje.

Tanja Ignjatović: Ja ne znam da li je bila zna namera ili je to zapravo možda sasvim tipična karakteristika sistema koji je do te mere neuređen i koji do te mere ne prati efekte onoga što proizvodi. Mi nemamo analize efekata pre nego što se uopšte uđe u ideju da se menja zakon. Sve one trudnice, porodilje i mame, takođe nisu pravnice i nisu ekspertkinje, ali ih direktno to pogađa. One bi morale, kao zainteresovana ciljna grupa koju taj zakon direktno pogađa, da razumeju šta će da se desi ako se uvede opcija A, B, C, D. Toga nema. Mi nemamo analizu efekata. Mi nemamo analizu finansijskih troškova. 

Dakle, nama skoro svaki zakon ide u proceduru tako što piše: „za primenu ovog zakona neće biti potrebna dodatna budžetska sredstva“, i nama ni za šta ne trebaju dodatna budžetska sredstva. Zašto onda vi to i pravite. A jedan razlog jeste da se ta budžetska sredstva preko zakona investiraju u određene oblasti koje su za građane važne – na primer u ovom zakonu koji se tiče finansijske podrške porodici: hoćemo da damo više; hoćemo veći obuhvat; hoćemo da stimulišemo ono, hoćemo da stimulišemo ono. To mora da košta. 

To ne može da ne košta. Ne košta jedino ako ste nekom oduzeli, a nekom dali, pa ste napravili ravnotežu. Znači, nama svaki zakon, uključujući ovaj nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti, koji predviđa toliko veliki broj izmena i u novčanim davanjima, i u cenzusima, i u uslugama piše: „neće tražiti dodatna budžetska sredstva, nego samo tu preraspodelu sredstava što je golim okom vidljivo da nije moguće. Taj zakon neće moći da se primeni onako kako je napisan, odnosno radi se o strategiji o socijalnoj zaštiti, koja je jako darežljiva i široka, bez finansijskih sredstava, i zakon koji je vrlo restriktivan, u istoj oblasti.

Danilo Ćurčić: Sad, ja se nadam da vi ne idete na odmor ove godine.

Tanja Ignjatović: E, tako je. To sam htela da kažem. Šta je crpljenje resursa? Da vam nacrt zakona o socijalnoj zaštiti stave u javnu raspravu 27. jula do 5. avgusta, kad smo mi svi na godišnjem odmoru.

Tara Tepavac: Ili tokom novogodišnjih praznika.

Tanja Ignjatović: Ili 25. decembra.

Danilo Ćurčić: Da li mi, kao organizacije civilnog društva, kroz učešće u ovim raznim javnim raspravama koje traju 7-10 dana, zapravo dajemo legitimitet tim procesima?

Tara Tepavac: Pa ja mislim da je to pitanje od milion dolara koje si upravo postavio, koje se verovatno većina civilnog društva večito pita. CRTA prati ne samo rad Parlamenta kroz Otvoreni parlament, već i rad drugih organa države, i ono što ja mislim da je jedna od ključnih uloga civilnog društva kao takvog jeste to što se na starosrpskom kaže watchdog. Dakle, uloga civilnog društva u praćenju načina na koji državne institucije funkcionišu, na koji se donose zakoni, na koji se održavaju javne rasprave, i tako dalje, i dizanje određenog crvenog alarma, zastavice, u momentu kada vidimo da nešto ne funkcioniše. Dakle, s jedne strane je pitanje kako se održava određena javna rasprava. Meni je zanimljivo kad sam gledala pozive za određene javne rasprave, što i dalje primećujemo da ne postoji ujednačen način na koji se organizacije civilnog društva pozivaju na te javne rasprave. 

Gde se oglašava uopšte da postoji javna rasprava? Da li je to što smo nekoliko puta primetili, u nekom potpuno drugačije nazvanom dokumentu, u nekom potpuno levom segmentu određenog sajta ministarstva, pa za to saznate tek kad uđete na taj dokument, i onda nađete negde na petoj strani kada će biti održana javna rasprava u Beogradu; da li se organizacije civilnog društva obavezuju da dostave pravnički formulisane dokumentacije da bi učestvovali u raspravi, ili mogu samo da dođu i da prisustvuju i da kažu svoje mišljenje? I onda, kada se završi javna rasprava, šta se radi sa njihovim komentarima? Ovo što ste upravo vi, Tanja, malo pre rekli: postoji u ovom zakonu obaveza da se radi analiza rezultata javne rasprave, da se obrazloži zašto se neki komentari usvajaju, zašto neki ne. Naravno da nisu sve organizacije civilnog društva i dalje toliko stručne da neki komentari možda neće biti na mestu, ali baš zato je važan taj dvosmeran odnos, da se čuje zašto neki komentar nije bio usvojen, da se iz toga dalje uči. I onda, naravno, nadalje, ono što mi svakako radimo, da se prati šta se dešava sa samim Parlamentom. 

Dakle, kada vidite da postoji objedinjavanje 30 tačaka, ili 60 tačaka dnevnog reda, ko može da razgovara o 60 tačaka? Pa onda vidite da se poslanici javljaju za reč i podnose amandmane, ali ti amandmani nisu uopšte suštinski, ne doprinose promeni tog zakona; pa onda vidite takođe da se o tom zakonu glasa vrlo brzo, po hitnoj proceduri, i šta se onda kasnije dešava? Da li se održava javno slušanje ili ne, što je takođe jedna od važnih stvari? Dakle, postoji više različitih koraka i stepenica u kojima mi možemo da pratimo i efekte nekog zakona i način na koji se on donosi. I dok ne napravimo pomak u svakom od ovih koraka, ja mislim da mi imamo veliki problem.

Danilo Ćurčić: Mi smo imali situaciju sada nedavno, je li, sa izmenama i dopunom Krivičnog zakonika, gde je Beogradski centar za ljudska prava zahtevao da dobije podatke o tome ko su članovi radne grupe, kada se sastajala radna grupa i zapisnike sa sastanaka radne grupe, koja je pisala izmene i dopune krivičnog zakonika. To je, dakle, nešto što bi trebalo da se nalazi u jednom folderu nekog tamo ko je u ministarstvu bio zadužen da prati rad radne grupe, je l’, i što se verovatno na dva klika mišem može odštampati i poslatiu roku od 15 dana. Ne, Ministarstvo pravde je zapravo tražilo dodatni rok za odgovor zato što nije u mogućnosti da udovolji zahtevu zbog obimne dokumentacije. Dakle, vi sad imate čak i situaciju da mi još uvek ne znamo ko je u stvari napisao taj predlog zakona u toj radnoj grupi. 

A s druge strane, sve veće i veće učešće, je li, vladinih nevladinih organizacija, odnosno popularnih GONGO-a u javnim raspravama. To je, čini mi se, počelo da bude najvidljivije kod izmena amandmana za Ustav, iako nije počelo tada, počelo je ranije. Dakle, imamo veliki broj organizacija koje se pojavljuju preko noći, sa dosta istim ili sličnim statutima, koje služe da naprave šum u čitavoj toj raspravi, da u stvari prikažu kako su ovi neki koji su protiv zakonskih predloga zlonamerni. To su formalno gledano takođe udruženje, kao i AŽC, kao i CRTA, kao i Inicijativa A11, kao i bilo koje drugo. Niste možda imali toliko GONGO-a, ali imali ste ove paradržavne velike sisteme, NIS i ostale, koji su zapravo slična stvar: oni su iskorišćeni tu da prikažu kako je postojala neka vrsta javne rasprave i kako su se neki predlozi uzimali u obzir.

Tanja Ignjatović: Faktički, to jesu organizacije civilnog društva. Dakle, mi čak ni kod stvari koje su očiglednije, kao što je recimo konkurisanje za javna sredstva, kad se pojave organizacije koje su se registrovale u vreme dok je trajao konkurs, ili nekoliko dana pošto je konkurs otvoren, ili nekoliko dana pre toga – dakle, kad je očigledno da je reč o zloupotrebi i da nisu smela da im budu dodeljena, mi nemamo nikakvu posledicu toga, što je po mom mišljenju kriminal. Oni nisu tu da mi u jednoj argumentovanoj raspravi zaključimo šta je najbolje za ovo društvo, nego su pozvani u tu raspravu da bi bili na strani predlagača, pre svega, jer predlagač unapred zna šta hoće. 

Hajde da vratimo na izmene krivičnog zakonika. Ako pre nego što radna grupa zaseda, ili posle prvog sastanka radne grupe predsednik države kaže „biće tako“. Neverovatno da neko sebi, makar to bio i predsednik, ili premijer izjavljuje…

Danilo Ćurčić: Koji nema ustavna ovlašćenja da predlaže sadržinu propisa u toj oblasti, dakle on nema ustavna ovlašćenja bilo kakve vrste da on može da sada kaže: „e sad ćemo imati doživotnu kaznu zatvora i pooštravanje kazni“.

Tanja Ignjatović: Da završi proces! On time što predlaže nešto, u sistemu u kome znamo da kad on predloži nešto, svi drugi ne smeju da kažu nijednu reč ispod toga, znači taj proces nema svrhe. Odmah se znalo da je zapravo ta radna grupa besmislena. Kada raspravljamo da li mi u tome treba da učestvujemo ili ne učestvujemo – to je meni kao tamni vilajet. Ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš, kajaćeš se. E sad, naravno, kad bi mi mogli da kažemo „Ne. Predlagači krše svaki zakon, i o državnoj upravi, i o lokalnoj upravi, i o planskom sistemu, i mi u tome nećemo da učestvujemo“, i da budemo jedinstveni, to bi se osetilo. Šta mi radimo? Mi pravimo ove ad hoc koalicije, skupi se nas 500, nas 100, i kažemo „zaustavite ovo“. Do sad smo bili uspešni u tome. Ovi zakoni o kojima sam pričala su svi iz 2016. i 2017. Oni još uvek nisu usvojeni. Znači, mi ih zaustavljamo, zato što nisu dovoljno dobri.

Tara Tepavac: Tamni vilajet je odlična definicija, ali ja bih se sada vratila na ovo što ste upravo rekli. Mislim da je to isto jedna od ključnih stvari, a to je argumentovana rasprava. Nama argumentovana rasprava nedostaje u plenumu. Kada vi slušate, dakle, kako se raspravlja o određenim zakonima, i sad možemo takođe da pominjemo i kako se raspravlja o krivičnom zakoniku, onda se postavlja pitanje koliko se uopšte objasnilo u toj raspravi šta se u tom krivičnom zakoniku menja; da li vi zaista pričate o tome kakvi su efekti njegove izmene ili, kako ste rekli, sve se svodi na politikantske izjave i na napadanje svojih političkih protivnika. Ta vrsta razgovora nema apsolutno nikakve veze sa argumentovanom raspravom, i drugim pojmom koji je važan, a to je konstruktivna kritika. Mi generalno u društvu imamo problem sa konstruktivnom kritikom. 

I sad, to me vodi na ono što jeste smisao demokratskog procesa, a to jeste i uvlačenje građana u sav ovaj proces, što ja i vidim kao ulogu civilnog društva. Jednostavno, mi imamo jedan veliki jaz između građana s jedne strane, i institucija s druge. To se pokazuje u različitim istraživanjima javnog mnjenja. Mi vidimo, recimo, u našem nedavnom istraživanju da je poverenje građana u institucije kao što je Skupština, na primer, izrazito nisko. To je alarmantno koliko građani ne veruju Skupštini. 

Danilo Ćurčić: Dakle, jedan trend je očigledan: da nema javnih rasprava i da kvalitet loš. Drugi je da imamo ove vladine nevladine organizacije koje u tome učestvuju. Pored toga, imali smo sada jako problematičan proces donošenja izmena i dopuna krivičnog zakonika, i da je zapravo nekako došlo do toga da, kada imate određeni broj potpisa, vama više ne treba javna rasprava – što je jedan jako opasan teren. U ovom slučaju on je doveo do toga da određeni ljudi, koliko god teška krivična dela budu vršili neće imati pravo na uslovni otpust, što je potpuna u suprotnost sa našim Ustavom i sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. 

Ali ono što je meni bilo vrlo zanimljivo jeste izjava ministarke pravde koja je rekla: „Nema potrebe za javnom raspravom, ovde je dovoljan broj potpisa za promenu Ustava, čak, i mi to ne moramo da menjamo“. Dakle, onda nam sad treba samo neko ko će skupiti 162 hiljade potpisa i reći: „‘ajmo sad i smrtnu kaznu, ‘ajmo ovo, ‘ajmo ono“. To je, čini mi se, jedan dosta opasan teren na koji smo zašli sa izmenama Krivičnog zakonika. I ono što dosta interesantno jeste ovo pitanje sa fingiranjem socijalnog dijaloga, i zapravo korišćenjem Socijalno ekonomskog saveta za davanje pozitivnih mišljenja na određene propise, koji dobijaju negativne kritike od strane udruženja građana. Upravo je pre mesec dana Savet dao pozitivno mišljenje na Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Ne znam je l’ imate bilo kakvu ideju uopšte šta mi tu možemo da radimo sada kada se jedan potpuno drugi mehanizam koristi za fingiranje neke vrste rasprave, jer će sad neko tamo reći: „Pa evo, Socijalno ekonomski savet je dao pozitivno mišljenje, tu su poslodavci, tu su sindikati“.

Tanja Ignjatović: Pa šta? 

Danilo Ćurčić: To bi trebalo da bude naš argument, kao, „pa šta, jeste, da“.

Tanja Ignjatović: Isto kao i 160 hiljada potpisa. Dobro, a neko će da skupi 360 hiljada potpisa za nešto drugo, a neko će da skupi 560 hiljada potpisa za nešto treće. Da li stvarno mi možemo zakone da menjamo, a naročito one koji su osetljivi i koji se tiču prava, ljudskih prava, manjinskih grupa, tako što će većinska grupa da skupi potpise i da ukine prava manjinskoj grupi? Da ukine manjinsku grupu, ako treba? Da je izbaci iz države, ako treba, zato što će da promeni Ustav? To je jedan stvar. Druga stvar je isto taj famozni Socilajno ekonomski savet. Da li žene u sindikatu stvarno podržavaju nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji su muškarci koji su sedeli na tom sastanku, jednoglasno podržali? 

Sačekajte, naš ministar koji je zadužen a rodnu ravnopravnost je za 8. mart čestitao ženama mizoginim stihovima srpskog pesnika Jovana Dučića, 8. mart. On, dakle, ni elementarno ne razume prava žena. Njegovom ministarstvu je dato u mandat da napravi taj zakon. On je našao neku mušku bratiju koja se s njim isto tako slaže oko toga, i sad mi svi treba da budemo žrtve toga.

Danilo Ćurčić: Šta nama preostaje da radimo? Da pokušamo da ove trendove makar usporimo ako ne možemo da ih zaustavimo? 

Tara Tepavac: Pa, da. Kao što smo se šalili malo pre, očigledno ne možemo da idemo na odmor, za početak. Moramo na smene, neko mora da bude u Beogradu kada se održavaju javne rasprave. A sad šalu na stranu: mislim da moramo da budemo budni, da budemo proaktivni, da pratimo šta se dešava, da pokušamo da prokopamo po svim tim sajtovima gde su raspisani pozivi. Moramo da nastavimo da zahtevamo da to ne može da se svede na formalnost i simulaciju. I ja mislim da je ono što je jako važno, da održimo nivo nekih vrlo argumentovanih i konstruktvnih preporuka. To je ono što nas razlikuje od nekih drugih udruženja koja možda simuliraju udruženja a nisu tu zaista sa ciljem, kao što je Tanja rekla nekoliko puta, da da zaista ti zakoni koji se donose, i način na koji je uređeno naše društvo, bude što bolje za sve naše građane, i one manjinske, i one većinske. Ja mislim da je jako važno da nudimo konstruktivna rešenja.

Tanja Ignjatović: Ja se sećam vremena koje je bilo, moram da priznam, u vreme ove vlasti, 2016. godine, kad je takođe menjan krivični zakonik, kad je napravljeno nekoliko predloga koji su bili apsolutno nedopustivi. Znači, tada je bila konferencija Ženske parlamentarne mreže, kada su članice Parlamenta, žene, mogle da razgovaraju nezavisno od toga kojoj političkoj opciji pripadaju. One su imale i svoju konferenciju. Bilo je 300 žena, i ja znam da sam tada obrazlagala zašto ne želimo promenu definicije krivičnog dela silovanja onako kako je predlagač predložio, i zašto ne želimo brisanje 5. stava krivičnog dela nasilje u porodici, i da je mene 300 žena, koje su potopuno različitih profesija iz cele Srbije razumelo, i da me niko nije pitao „iz koje to vi političke opcije?“. 

Ja sam tada dobila aplauz i ta dva člana su izbrisana iz predloga, i nisu usvojena. Dakle, ne tako davno, mi smo mogli da čujemo argumentovano zašto nešto nije dobro. I u Parlamentu. Parlament je dosita otišao u jednom pravcu koji sad ne znam kako će da se vrati, ali bar ovo što se tiče građana, što se tiče našeg obraćanja tako da se vidi da znamo o čemu pričamo, da nam je stalo do toga, da ljudi mogu da se povežu sa time što pričamo, da bi mogli da nas podrže u onome što su naša nastojanja. 

Tara Tepavac: Da, ako mogu da dodam, mislim da je važno da se ističu ti pozitivni primeri, kao što smo danas uradili, da postoje neka svetla na kraju tunela, i da se stvarno tiču svih nas.

Danilo Ćurčić: Hvala vam puno. Ovo je bila prva emisija našeg podkasta, koji će sada ići redovno na dve nedelje, na razne teme koje se bave ljudskim pravima. Ostanite uz nas.