Druga epizoda audio podcasta: Od prava do milostinje – o socijalnoj zaštiti u Srbiji

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavilo je da na jesen biti usvojeno 15 novih zakona koji će „unaprediti položaj građana“.
Uprkos najavama, svedoci smo sve većeg socijalnog raslojavanja u Srbiji, sa 1,8 miliona građana i građanki u riziku od siromaštva.
Strategije i propisi koji se donose u oblasti socijalne zaštite uporno propuštaju da reše neke od nagomilanih problema u ovoj oblasti – od prinudnog rada korisnika novčane socijalne pomoći, preko pauze u primanjima socijalne pomoći za radno sposobne korisnike, nastavka institucionalizacije i jačanja ustanova za smeštaj, pa sve do preniskih socijalnih davanja.
Da li korisnici socijalne zaštite dolaze po socijalnu pomoć audijem, kako izgleda socijalni dijalog, šta se dešava sa prinudnim radom i koliko uopšte iznosi socijalna pomoć u Srbiji?
O svemu ovome, kao i o drugim ključnim problemima u ostvarivanju prava na socijalnu zaštitu, razgovarali smo u drugoj emisiji našeg audio podcasta sa Ivanom Sekulovićem iz Fondacije Centar za demokratiju.

 

Ovde možete pročitati transkript razgovora
Danilo Ćurčić: Dobar dan, dobrodošli u drugu emisiju Podkast Inicijative A11 koja se bavi temama od značaja za ostvarivanje ljudskih prava u Republici Srbiji. Današnji povod je nova sezona javnih konsultacija koje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja otvara o temama koje su značajne za donošenje propisa u oblasti socijalne zaštite i smanjenje siromaštva. Tim povodom danas razgovaramo sa Ivanom Sekulovićem iz Fondacije Centar za demokratiju. Ivane, dobrodošao.

Ivan Sekulović: Hvala.

Danilo Čurčić: Dakle, kad se govori o siromaštvu u Srbiji i o stanju u oblasti socijalne zaštite, brojka koja stalno isplivava jeste 1,8 miliona građana Republike Srbije koji su u riziku od siromaštva. Tu je i činjenica da je kod nas nejednakost u prihodima najveća u Evropi. S druge strane, stalno imamo izmene propisa, strateških dokumenata, reforme u oblasti socijalne zaštite, koje treba da dovedu do smanjenja siromaštva i socijalnog uključivanja korisnika socijalne pomoći i drugih socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Kako vi vidite ovu situaciju, posebno iz perspektive poslednjeg ciklusa javnih konsultacija koji je počeo sa nacrtom strategije socijalne zaštite, koja bi trebalo da trasira put kojim će Republika Srbija ići u oblasti socijalne zaštite?

Ivan Sekulović: Sve što vladajuća garnitura radi od kad je zaposela sve javne strukture vlasti, radi u skladu sa svojom jasnom ideologijom. Dobra vest je da za tu ideologiju, koja je globalna, postoje i globalna rešenja, tako da u tome nismo sami. Kopiraju rešenja koja je i implementirao Tramp, Orban, pa čak i Putin, tako da nema nekih autentično, da kažem, srpskih inovacija u svemu ovome. Putin je pre neki dan proglasio da je liberaliam mrtav, suvišan. Nema ga. E sad, mi baš nismo u toj poziciji – kad kažem „mi“, mislim na vladajuću garnituru – iako bi verovatno najradije proglasili suvišnim i liberalizam, ljudska prava, i sve vrednosti, tako da su stalno u stresu fingiranja borbe za nekakve vrednosti u koje ne veruju. Vi ćete videti kako i sam predsednik Vučić sve češće komentariše podatke o siromaštu, isto kao što ih je Putin u Rusiji demantovao kada je čuo za statistiku koja je poražavajuća. Isto tako je i Tramp reagovao. Sve te autoritarne i populističke struje teže da tom problem pristupaju na isti način. 

Nedavno smo čuli izjavu predsednika koji kaže da su pokazatelji koji se tiču siromaštva bolji nego ikada. S druge strane imamo naša statistička istraživanja. Kakva god da su, ona su usklađena sa metodologijom Evropske unije, i imamo Evropsku uniju koja je takođe u pomalo šizofrenoj situaciji: podržava narativ da je kriza velika, da ogroman broj građana ne može da zadovolji elementarne potrebe, da stanje ljudskih prava nije dobro, a s druge strane pušta da ovo fingiranje reformi ide tako kako ide. Evo, ilustrovaću sa par podataka. Pored ovih brojki koje ste naveli, nama je nejednakost eksplodirala u poslednjih nekoliko godina, i to raslojavanje uzima maha – od toga da petina najbogatijih ima skoro 10 puta više prihoda od najsiromašnije petine, do toga da i kad se gleda po potrošnji, po najnovijoj analizi, vidi se da zapravo desetina najbogatijih troši 62.800 dinara mesečno, u odnosu na najsiromašnija domaćinstva koja troše oko 11.000 dinara. 

Znači, i tu je razlika oko 5-6 puta. I tu ne možemo da govorimo o redovnom stanju u reformama. Reforme se rade kada je potrebno štelovanje, popravljanje nekih parametara. Nama treba, uslovno rečeno, jedna institucionalna revolucija, koja će ovo nepodnošljivo stanje za naše građane i građanke koji su u apsolutnom siromaštvu, pa i u relativnom – jer to znači da svakog trenutka možete da iskliznete u apsolutno siromaštvo – treba vam, dakle, jedan revolucionaran zahvat, koji će i formalno, kroz nekakvu strategiju za smanjenje siromaštva, i budžetski da učini da se taj problem reši. Mi to na primeru ove Strategije socijalne zaštite nemamo.

Danilo Ćurčić: Poslednjih godina se budžetska davanja za sektor socijalne zaštite smanjuju, dok se sa druge strane povećavaju za neke druge namene. Stiče se utisak da reforme koje se najavljuju u ovoj oblasti u stvari nemaju nikakav drugi cilj osim toga da se na neki način građani onemoguće da ostvare svoja prava. Sada je dominantan narativ da su to neradnici koji žive na teret sistema socijalne zaštite. Novi Zakon o socijalnoj karti ide u tom smeru, odnosno on treba da odgovori na tu situaciju o kojoj se stalno govori, a to su ti ljudi koji zloupotrebljavaju socijalna davanja. Vi ste imali prilike da pogledate i Zakon o socijalnoj karti, javna rasprava je završena pre neki dan. Šta su osnovni problemi u toj oblasti, odnosno u toj operacionalizaciji ideje da se socijalnim kartama rešava pitanje efikasnosti sistema socijalne zaštite?

Ivan Sekulović: Ovo ste odlično primetili. Mislim da će se ti neslavni pokušaji završiti kao i brojni drugi pokušaji reformi. Mi smo, radeći analizu izdvajanja za budžet, videli da Vlada nije konzistentna. Sve više deluje kao da jednu priču priča u Srbiji, a drugu Evropskoj uniji. Tako su, recimo, u programu ekonomskih reformi obećali da će izdvajanja za socijalnu zaštitu da rastu u periodu ’18, ’19, ’20 za oko 5%, dok se videlo da u budžetu za 2019. predlažu skromnih 2% povećanja, tako da su te pukotine između onoga što oni zapravo žele da projektuju, i što je suština ovih poteza, sve veće. To se dobro videlo na primeru Zakona o socijalnoj karti kada je pomoćnica ministra obrazlagala šta stoji iza ovog zakona. 

Bilo je interesantno videti da oni pronalaze utemeljenje u Evropskoj uniji, opet. I ono što je zapravo rečeno jeste da ovaj zakon nije bio predviđen planom rada Vlade za ovu godinu. Međutim, eto, kao što smo čuli od ministra pre neki dan, planira se nekakvih 15 zakona, tako da je očigledno reč o nekakvoj žurbi, što ću posle i potvrditi kad budem izlagao o akcionom planu za poglavlje 19. Međutim, ta žurba nije utemeljna na vrednostima socijalne pravde, što je ustavno načelo, jer je pomoćnica ministra pre svega govorila o efikasnosti, o sprečavanju zloupotreba, govorila je čak da je konačno došao čas da prekinemo generacijsku zavisnost korisnika socijalnih prava od državnog budžeta…

Danilo Ćurčić: …koja se ne prekida time što ćemo uvesti socijalnu kartu, nego time što će ljudi prestati da budu u stanju socijalne potrebe, je l’, a to se ne dešava sa ovim socijalnim davanjima. Govorilo se i o tome da korisnici dolaze audijem po socijalnu pomoć. Dakle, sa jedne strane, očegledna je žurba oko ovog zakona, s druge strane ja ne bih znao kako da ocenim situaciju sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji je prošle godine bio na nekoj ekspresnoj javnoj raspravi, u kojoj smo učestvovali svi zajedno, tako što smo tražili da se on povuče. 

Prošlo je skoro godinu dana. U međuvremenu, dobili smo novi nacrt, koji je bio na nekom predstavljanju pre nekoliko dana, a u stvari nema više razgovora o tome šta su konkretni problemi. Ono što smo uspeli da vidimo je da je većina komentara koje su podnosile organizacije civilnog društva odbijena. Koliko je smisleno raditi Zakon o socijalnoj karti bez toga da on bude praćen Zakonom o socijalnoj zaštiti, a s druge strane, kako vidite ovu situaciju sa novim Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji opet ne rešava neka od ključnih pitanja koja se odnose na ovu oblast?

Ivan Sekulović: Uklapa se u ovo što sam rekao: znači, fingiranje reformi i očigledna žurba. Čini mi se da vlast pokušava da iscrpi sve moguće snage i resurse, kako opozicije, tako i civilnog društva, kako bi ostavrila neke političke ili materijalne interese. Prosto nas drže ispod vode, bukvalno, i stalno nas zatrpavaju nekakvim inicijativama. Puno se energije troši, što i jeste posao civilnog društva, ali sve manje smo partneri javnoj vlasti, što bi trebalo da budemo u tranzicionim zemljama, a sve više smo u funkciji da budemo watchdogovi, da nadziremo, da proizvodimo izveštaje iz senke, i tako dalje. I to se zapravo videlo na tom nesrećnom pokušaju reforme socijalne zaštite, kad je nacrt Zakona o izmenama i dopunama predstavljen, što je trebalo da onda bude uvod i u druge reformske zahvate, i u Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, Zakon o socijalnim kartama, i tako dalje. 

Međutim, oni su napravili kiks na tom prvom koraku i nisu ga ispravili, i onda su samo sve dublje i dublje tonuli. I zapravo, izgubilo se i ono malo poverenja, i ono malo entuzijazma koji smo svi imali u želji da nešto popravimo. Sad deluje da više nema smisla popravljati stvari, nego da moramo da ih zaustavimo, jer će nivo – što je ustavno načelo – garantovanih, ostvarenih ludskih prava biti smanjivan. To se videlo na primeru ovog nacrta zakona prošle godine, i videli smo da su zadržali najspornije odredbe. 

Znači, prinudni rad, uveden Vulinovom uredbom, će postati deo zakonskog okvira, iako u izveštaju o javnoj raspravi predlagač vrlo svesno navodi da je pokrenuta procedura pred Ustavnim sudom, doduše pozivajući se na civilno društvo, zaboravljajući da je i Zaštitnik građana takođe podneo inicijativu. Od tada je narušen minimum poverenja. I što je najviše zabrinjavajuće, ilustrovaću primerom iz Strategije socijalne zaštite, ali i ovim najnovijim konsultacijama, gde su predstavili tekst zakona koji je uveo čak i neka dodatna loša rešenja, koja nismo imali prilike da vidimo pre godinu dana, poput smeštaja dece u domove, gde je diskreciono pravo ministra da produžava odluku o smeštaju, ili da proširuje poslove centara za socijalni rad. Vidimo da je broj socijalnih radnika i zaposlenih u centrima sve manji, izdvajanja su mala, a oni komercijalizuju, zaparavo uvode tržišni pristup, žele da prošire delatnost i van osnovne delatnosti. 

I navešću samo par primera: proširuje se delatnost ustanova socijalne zaštite na druge poslove, saglasno osnovnoj delatnosti: obuke, edukacije i tako dalje, poslovima sopstvene ekonomije ustanova, usluge pripreme i distribucije hrane, usluge održavanja higijene, usluge izrade umetničkih radova i upotrebnih predmeta, prodajnih izložbi, galerija, i tako dalje. To je njihovo viđenje inkluzije. Znači, oni žele da pretvore celu državu u jedno preduzeće koje će da proizvodi profit za one kojima oni odobre. Sandalozno je da, iako imamo toliki broj siromašnih, nijedan dodatni dinar iz budžeta neće biti izdvojen da se to stanje porpavi. I to je naša glavna zamerka.

Danilo Ćurčić: To je zapravo dokaz da će ova strategija, kao i mnoge druge, ostati mrtvo slovo na papiru. Postojaće kao jedan dokument sa spiskom lepih želja, je l’. Podsetio sam se i teksta koji je bio objavljen povodom ovog zakona. Dakle, tu je bilo nekoliko ključnih zamerki. Odnosile su se pre svega na ovlašćenja ministra, ovlašćenja centara za socijalni rad u ovoj kontroli korisnika, pitanje prinudnog rada, odnosno na neki način legalizacije Vulinove uredbe. To je ona uredba kojom se korisnici socijalne pomoći uslovljavaju u ostvarivanju svojih prava time da moraju da prihvate neki društveno-korisni rad koji nije plaćen. Ta uredba je osporena na Ustavnom sudu pre 5 godina, i nema i dalje nikakvih rezultata, zapravo, od strane Ustavnog suda. Ustavni sud se pravi da to nije stiglo. U međuvremenu, mi smo imali neko istraživanje koje je pokazalo da je najmanje 10 hiljada ljudi bilo uključeno u te mere, a sada Ministarstvo potpuno zanemaruje čitavu ovu situaciju i ulazi u pitanje legalizacjie ovoga, kao da nemamo nikakav problem sa samom idejom da se socijalna pomoć zarađuje, je l’. Dakle ona više nije pomoć koju neko dobija kad se nađe u stanju socijalne potrebe, već postaje ono što se zove workfare, dakle nije više welfare.

Ivan Sekulović: Sve se uklapa u ideologiju. Pokušavam da budem maštovit, da zamislim da li ovaj pristup ima smisla. Ima smisla. Narativ na osnovu koga se Vučić održava na vlasti, pored Kosova, jeste i stabilna ekonomija. Čuli smo i Angelu Merkel pre neki dan: umesto kritika na račun Beograda, opet pohvale zbog ekonomskih performansi. Tako da, činjenica da pored tih političkih stega koje su oko nas, mi smo i u raljama kapitalizma koji prosto nema granica. I investitori i priča oko socijalnog dijaloga, i svi akteri koji se uvode u tu sferu, zapravo urušavaju i spuštaju nivo dostignutih prava. Tako da ni sistem socijalne zaštite u takvom kontekstu ne može da igra onu ulogu bafera, da garantuje minimum zaštite za one koji su ispali iz te utakmice. Sve više će nas biti van te utakmice, zato što će broj eksploatatora u društvu rasti, jer nema ko da ih zaustavi. Naprotiv, eksploatatorska vlast dovodi eksploatatorske partnere. Prosto vidimo koji tip investitora ovde dolazi, da ne pominjemo zemlje, to nema veze sa zemljom, ali ima veze sa ideologijom i sa standardima. 

Jedina brana siromaštvu jeste pristupanje Evropskoj uniji. Na primeru Bugarske i Rumunije vidimo da su one otprilike za 3-4 godine članstva u EU uspeli da izbrišu svoje apsoutno siromašne. Sve su veći evropski fondovi, pre svega Evropski socijalni fond, ali on je sve više uslovljen vrednostima. I koliko god vladajuća garnitura, pa i ministar Đorđević koji i kroz ove zakone i strateije želi da dođe do tih sredstava i do Evropskog socijalnog fonda, on će sve imati sve manje šansi jer se mi vrednosno udaljavamo od toga. U onim naslovima Evropskog socijalnog fonda prvi put se govori o vrednostima, govori se o nejednakosti, govori se o postojanju koherentnog okvira za smanjenje siromaštva, koji je izrađen na osnovu podataka, na osnovu participacije civilnog društva – sve ono od čega se mi ubrzano udaljavamo. 

Još 1957. godine kad su osnivane evropske zajednice namerno je odlučeno, s obzirom da je tad postojala Međunarodna organizacija rada, da tadašnja Evropska zajednica ne treba da se bavi socijalnom dimenzijom, osim slobode kretanja radnika, rodne ravnopravnosti, odnosno jednake zarade. Međutim, vremenom se uvidelo – ono što mi danas u Srbiji nikako da uvidimo – da razvoj ekonomije ne ide bez socijalnih prava. Evropa je to shvatila 70-ih i 80-ih, a naročito u ovoj dekadi, kada je populizam eksplodirao i kada razara društveno tkivo do te mere da prosto ni ekonomija neće moći da funkcioniše. 

Tako da su tim proklamovanim stubom socijalnih prava zadali jedan zadatak svima koji žele da pristupe. I on nije ostao samo manifest. Vrlo je operacionalizovan u poslednje vreme. Usvojeno je nekoliko direktiva, poput Direktive o transparentnim i predvidivim uslovima rada, koja bi na primer naš Zakon o sezonskih poslovima u startu zaustavila, druge neke direktive – o roditeljskom odsustvu, o obaveznom odsustvu za očeve i tako dalje – znači, još neka rešenja koja sve više se koncipiraju prema nordijskim modelima. To je ono što ohrabruje u procesu pristupanja, iako nas politički prilično puštaju da zanemarujemo socijalna pitanja, ipak se u ekonomskim procesima pojavljuju, pa u programu ekonomskih reformi sad imate nove instrumente gde se ocenjuje kakav je socijalni dijalog u Srbiji, da li je i on u funkciji vladavine prava.

Danilo Ćurčić: Pa kakav je?

Ivan Sekulović: Tamo kažu da je jako slab. Za politike smanjenja siromaštva kažu da čak imaju negativne efekte, u smislu da se efekat socijalnih transfera smanjuje. To je jedina konstatacija gde su rekli da idemo čak unazad. Tako da su, crno na belo, stručnjaci koji se bave ekonomijom u Evropskoj uniji rekli: „ne možete da puštate da vam siromaštvo ostane nerešeno, jer ako ako ništa drugo, ono će vas ekonomski upropastiti“.

Danilo Ćurčić: Fondacija Centar za demokratiju je, uz mnoge stvari koje radite u oblasti socijalnih prava i radnih prava, istovremeno i koordinator radne grupe za poglavlje 19 nacionalnog konventa za Evropsku uniju. Kakvo je stanje u toj oblasti, odnosno šta se dešava u procesu pripreme otvaranja poglavlja 19, i zašto se ono ne otvara već tako dugo?

Ivan Sekulović: Pored ove, da kažem, političke strane i objašnjenja situacije u kojoj se nalazimo, postoji i ona ekspertska koja bi u redovnim okolnostima trebalo da bude glavna tema razgovora. Vi ste u tom talasu 2012-14. jako veliki broj ljudi izgubili iz državne uprave. Prosto, novi kadrovi nisu stigli da se obuče, ili politički možda i nije naredba da se obuče, da ovladaju tim intsrumentarijem, a na sve to su došla i poglavalja sa svojom vrlo kompleksnom metodologijom. Mi smo u nekoliko interakcija videli da preostali kadrovi u Ministarstvu zapravo ne mogu da izađu na kraj, jer vi imate u ovom poglavlju najveći posao. 

Ovo je pravi primer pristupanja Evropskoj uniji jer imate nebrojeno mnogo direktiva, naročito u oblasti radnog prava, bezbednosti, zdravlja na radu, ali i ovih mekih propisa gde zapravo ne znate – pa dobro, kako se tu uklapa Strategija socijalne zaštite, ili kako se priprema za Evropski socijalni fond, ili nova Strategija za unapređenje položaja osoba sa invalididtetom. Dakle, ima mnogo lutanja i neznanja da se taj dokument pripremi. Tako da mislim da je objašnjenje kašnjenja i političko i ekspertsko. Mi jesmo aktivni učesnici, ali kao što je u izveštaju Evropske komisije konstatovano, sve manje se Vlada oslanja i na Konvent i na kapacitete u civilnom društvu, čak kažu da je proces konsultacija o javnim politikama i zakonima postao formalnost – tim rečima – tako da u tome mi možemo samo kritički da se osvrnemo na to da sadržina akcionog plana u odnosu na ono što Evropska unija traži nije adekvatna. Ilustrovaću primerom – traži se jačanje kapaciteta državne uprave. 

Znači, ne samo da vi uskladite Zakon o radu sa direktivom o radnom vremenu, nego treba da imate i inspekciju rada i Upravu za bezbednost i zdravlje na radu, i jake socijalne partnere, koji su od pre neki dan počeli da bojkotuju Socijalno ekonomski savet, tako da ubrzano idemo unazad, sve dalje od onoga što su zapravo zadati standardi. I tu je meni glavno pitanje Evropske komisije, jer u nezvaničnim razgovorima ponekad su te poruke vrlo kontradiktorne onome što i sama Evropska unija kaže. Čak smo jednom čuli da civilno društvo ne bi trebalo toliko da zateže, zato što svakako, bože moj, u tom procesu pristupanja EU će možda neka socijalna prava da budu smanjena, što je – ako branimo Ustav – apsolutno neprihvatljivo. To je neprihvatljivo i ako branimo tekovine Evropske unije. Znači, standardi mogu samo da idu naviše, ili da ostanu u vremenu krize jednaki, ali na žalost, posle svetske ekonomske krize, videli smo, posebno u Grčkoj, da je socijalna država nasilno suspendovana, dok je kod nas dobrovoljno suspendovana, radi, eto, nekakvog političkog poentiranja.

Danilo Ćurčić: Sad kad se govori da smo izašli iz krize i da su se javne finansije stabilizovale, zar onda ne bi bilo logično da se socijalna davanja povećaju? Kada pričamo o socijalnoj pomoći, ono što je važno a što se često zaboravlja to je podatak da nominalni iznos socijalne pomoći za pojedince u Republici Srbiji iznosi 8.508 dinara. Dakle, toliko dobija jedan pojednac ako je u stanju socijalne potrebe. A da bi to dobio mora da prođe kroz jako mnogo procedura, birokratije sa kojom treba da se rve. Ako je radno sposoban, prima socijalnu pomoć 9 meseci, ako je radno nesposoban, onda mora da tuži svoje srodnike. Dakle, imamo jako puno ograničavajućih elemenata, i onda ti najuporniji koji dođu do neke vrste podrške budu nazvani parazitima. Pitanje je koliko ljudi u stvari otpada negde usput na svim ovim preprekama koje se postavljaju pred korisnike, odnosno građane i građanke Srbije?

Ivan Sekulović: Ja sam to baš u tekstu na Peščaniku nazvao socijalnim darvinizmom. Nažalost, čini mi se da ta pojava mora nekako sociološki da se definiše. Ona nije nova; znamo kakvo joj je vrednosno uporište i znamo kakvi su pojavni oblici i u liberalnim zemljama, pa je tako u Britaniji bila pristuna pojava koju su oni zvali scroungerphobia, znači strah od grebatora. Dakle, umesto da nezadovoljstvo usmeravamo ka onima koji su se pozicionirali na neki nepravičan način, usmeravamo na onu manjinu koja je zapravo imala tu sreću, kako ste rekli, da dođe do svojih prava. 

Znači, ako krenemo od 1,8 miliona onih koji samo što nisu upali u siromaštvo, u riziku su, ili od onih pola miliona koji jesu već u apsolutnom siromaštvu, samo pola tog broja, oko 200-250 hiljada je ostvarilo pravo na neko socijalno davanje. To sva tela, i UN-a i Saveta Evrope, redovno kritikuju. Znači, vama su izdvajanja u budžetu za novčanu socijalnu pomoć najmanja, ne samo u Evropi nego i u balkanskom okruženju, to su nedavno konstatovali. Kritikovali su nas i za ovih 9 meseci, što je apsolutno nedopustivo.

Danilo Ćurčić: Što je nedavno Komitet utvrdio u slučaju Bugarske, dakle, da je pauza od 9 meseci ono što se naziva arbitrarnim prekidom u primanju socijalne pomoći, u suprotnosti sa Revidiranom evropskom socijlanom poveljom. Kada se menjao Zakon o socijalnoj zaštiti, mi ismo imali razgovore o tome da se promene ova rešenja koja su direktno u suprotnosti sa standardima ljudskih prava. U međuvremenu smo proizveli nove probleme kojima se sada bavimo, kao što je Vulinova uredba, institucionalizacija dece, i slično. Sada smo u situaciji da govorimo dva različita jezika. 

S jedne strane, organizacije civilnog društva i deo stručne javnosti koji se bavi socijalnom zaštitom, govori o vrednostima, govori o ljudskom pravu koje je garantovano Ustavom i međunarodnim dokumentima, dok se sa druge strane stiče utisak da Vlada na ovu oblast gleda kao na neku vrstu troška, odnoso na ljude koji su korisnici sistema kao na one koji zloupotrebljavaju sistem i žive na račun svih nas. Na koji način ta dva jezika možemo da pomirimo? Da li je dovoljno samo pozivanje na standarde ljudskih prava, ili moramo na neki drugi način da se povezujemo i da gradimo nove platforme. Ja ne znam odgovor na to pitanje.

Ivan Sekulović: Ne znam ga ni ja, ali smo u potrazi za njim. Treba u svet da pogledamo u potrazi za rešenjem. I ja tu preporučujem da gledamo borbu za ljudska prava u Americi, i da vidimo borbu novog Kongresa koji je, prosto, najšarolikiji i gde je vrlo jak, da kažem, ideološki pokret demokratskog socijalizma, i uopšte humanističkih vrednosti. Na jesen ćemo imati sesiju Saveta Evrope o neratifikovanim članovima Evropske socijalne povelje. Znači, treba da koristimo svako prisustvo međunarodnih aktera da ukazujemo na, zapravo, zloupotrebe i na urušavanje onoga što je država obećala. Ratifikujući pravne instrumente mi smo ih prihvatili kao sastavni deo našeg pravnog poretka koji ima višu pravnu snagu od zakona. Znači, ako je zakon neusklađen, to je problem zakona, nije problem Konvencije. 

Mislim da smo mi u civilnom društvu vrednosno saglasni, a i druga strana ima neki svoj set vrednosti. Ono što je njihova strateška prednost, pored tog monopola nad javnim resursma, jeste organizacija. Stari je narativ da su sredstva kojima raspolaže civilno društvo mala, da smo nepovezani, da su mali kapaciteti i tako dalje, ali stalnim povezivanjem, aktivnim, kao što smo prošlog leta uradili, mislim da možemo neke stvari ako ne da popravimo, onda da ih zaustavimo i da privučemo pažnju – da prosto drugi, moćniji, uticajniji akteri dođu da vide, pa dobro, šta se zapravo ovde dešava. Šta nam ide na ruku? Pokušaj, da kažem, evropske liberalne elite da odgovori na populizam svojim demokratskim sredstvima, i tu pre svega mislim na mehanizme participacije. 

Evropi je u interesu da na Balkanu građani, ne samo kroz političke partije, nego i kroz civilno društvo, imaju svoju reč. Tako da u tom smislu mislim da se otvara sve više nekakvih mehanizama kroz koje ćemo moći da prikupljamo impute, komentare građana, i da ih onda isporučujemo političarima, donosiocima odluka, i da im kažemo: „dobro, je l’ se vidi u Strategiji socijalne zaštite interes te i te grupe? Da li ste izvršili analizu efekata, napravili fokus grupu i pitali siromašne kakav im je dan, šta su im sve potrebe za svakodnevni život? Da li mogu da savladaju sve te prepreke u tim silnim administrativnim uslovima, i tako dalje?“ To za sad ne rade, ali što ih više budemo pritiskali, moraće da rade. I mora da se kombinuje kako institucionalni, tako vaninstitucionalni pritisak. Znači, i ulični protesti i dijalog. Jedno bez drugog čini mi se da neće biti dovoljno.